Pokušaji tumačenja ruske invazije na Ukrajinu, a naročito posledica ove akcije na svet, često počinju i završavaju se konstatacijom da „više ništa neće biti isto“. Šta je to što „neće biti isto“ ne saznajemo od ovih vizionara, ali cenimo njihov napor da dramatičnim rečima opišu krizu koja je nastala ruskom agresijom na Ukrajinu. Jer su stvari zaista dramatične i imaju posledice na dugi rok.
Za Balkan, a naročito za Srbiju stvari zaista neće biti iste kao ranije, ali dobro je da za početak ustanovimo koja je to tačka do koje deluju „stare“, a od koje počinju „nove“ okolnosti. Vreme je da se u projekcije budućih odnosa u koje će biti uključen Balkan uključi parametar „dan posle Putina“. U jednačinu ćemo ovu odrednicu ubaciti kao izvesnost, kao konstantu, a ne kao varijablu, odnosno pretpostavku koja može, a ne mora da se ostvari.
Nezamislivo je da ukrajinska kriza bude okončana, na bilo koji način, a da se Vladimir Putin vrati na međunarodnu arenu kao prihvatljiv partner i ravnopravan sagovornik. Možda će se Rusija jednog dana vratiti na međunarodnu pozornicu i njene institucije, ali njen lider tada neće biti Putin, već neko drugi. U oba slučaja, reč je o dugom periodu, o godinama, možda i decenijama, koje nijedan, do sada Rusiji blizak partner, ne može da čeka.
Što se tiče Balkana, to se naročito odnosi na Srbiju, koja važi za bliskog saveznika Rusije, države koja želi članstvo u EU i napreduje na tom putu, ali je izričito protiv članstva u NATO. Agresijom na Ukrajinu Rusija je otvorila Srbiji naizgled najgori scenario, primorava je da preispita dugogodišnju politiku istovremene bliskosti i sa Zapadom i sa Moskvom. Kroz ove makaze Beograd je godinama uspešno prolazio, ali od 24. februara one se zatvaraju i primoravaju Srbiju da pronađe novu spoljnopolitičku strategiju.
Ta strategija može biti uspešna jedino ako se bude zasnivala na pretpostavci da je počeo „Dan posle Putina“, i da Rusiju treba izbaciti iz kalkulacija o zaštiti državnih interesa. Srbija više nema nijedan razlog da svoje spoljnopolitičke, ali i unutrašnje interese vezuje za podršku Rusije. Ta podrška možda i dalje postoji, ali ona će jednostavno biti nevidljiva i bez ikakvog uticaja na međunarodnom planu. Samim tim biće potpuno beskorisna za Srbiju i njene interese.
Glavna tačka srpsko-ruskog političkog savezništva je u zaštiti interesa Srbije u vezi sa Kosovom. Rusija, kao stalna članica Saveta Bezbednosti, ali i uticajna članica drugih važnih međunarodnih foruma, do sada je imala moć da blokira namere Kosova, kao i zapadnih zemalja, o punom uključenju Kosova u međunarodne institucije. Međutim, ova moć iščezava sa ruskom agresijom na Ukrajinu, od kada Moskva postaje izolovana i odmetnička država.
Ruski uticaj u Savetu bezbednosti UN, kao njegove stalne članice sa pravom veta, bio je do sada najvažnija tačka dodira srpske i ruske politike protivljenja kosovskoj nezavisnosti. Pokazalo se, međutim, da kod izuzetno važnih odluka odlučivanje u Savetu bezbednosti može biti premošćeno delegiranjem odluka prema Generalnoj skupštini UN, kao što je bio slučaj sa donošenjem osude ruske agresije, čemu se, inače, pridružila i Srbija. Ovo veoma ubedljivo glasanje (141 prema 5) pokazalo je i da u Svetskoj organizaciji postoji gotovo konsenzus uperen protiv ruske akcije, tako da i sa diplomatske strane, a ne samo formalno-birokratske, Rusija preko noći postaje faktor kojeg se mora i može zaobići pri donošenju važnih odluka.
Stvari su još „čistije“ kada je reč o Savetu Evrope, gde je članstvo Rusije najpre suspendovano, da bi nekoliko dana kasnije Rusija saopštila da napušta tu organizaciju. Ovo se dešava u momentu intenzivne kampanje Prištine da postane članica Saveta Evrope, čemu se Srbija izričito protivi, naravno i Rusija, koja, međutim, više ne učestvuje u radu foruma u Strazburu. Kosovo ne ispunjava jedan od uslova za članstvo u Savetu Evrope, ono nije članica UN, ali zato ima podršku više od dve trećine članica ove organizacije da joj pristupi, što je drugi važan preduslov za članstvo. I u ovom smislu, protivljenje Srbije bez podrške Rusije, ima daleko manju snagu.
Članstvo Rusije preispituje se još u čitavom nizu važnih međunarodnih organizacija, poput MMF-a i OEBS-a, tako da Srbija i u tim važnim forumima gubi jednog važnog saveznika. To se naročito odnosi na organizacije poput Interpola ili UNESCO-a, u kojima Beograd već dugo i uspešno blokira članstvo Kosova. U ovim organizacijama uticaj Rusije, pod Putinom, će kao čvrsto izolovane zemlje biti minoran, samim tim za Srbiju neupotrebljiv.
Kada je reč o Balkanu, ruska invazija na Ukrajinu samo je potvrdila da je Balkan tradicionalno od nižerazrednog značaja za ruske spoljnopolitičke interese. On jeste u njihovoj funkciji, ali samo kao proxy-prostor u kojem je moguće odvlačiti diplomatsku i bezbednosnu pažnju konkurenata (Zapada) sa onih regiona za koje je Rusija prvorazredno zainteresovana. A to je pre svega Ukrajina.
Rusko svesno „povlačenje“ sa Balkana da bi se fokus potpuno prebacio na Ukrajinu bilo je veoma vidljivo i u proteklih nekoliko meseci. Najpre kroz veoma blago, gotovo nikakvo, odupiranje Moskve imenovanju Kristijana Šmita za visokog predstavnika u BiH, a potom i kroz ćutanje Rusije na slom pro-ruske Vlade u Crnoj Gori početkom februara. Jednogodišnji mandat ove vlade bio je jedan od važnijih ruskih projekata za destabilizaciju čitavog regiona, u koji je Moskva uložila značajne resurse, ali je bez reči prihvatila njegovu propast, zato što je pažnja uveliko bila okrenuta vrhunskom prioritetu, Ukrajini.
U „Danu posle Putina“ u Srbiji i uopšte na Balkanu neće ostati mnogo tragova dosadašnje tesne političke saradnje. Jedan od takvih „spomenika“, srpsko-ruski centar za vanredne situacije u Nišu, preko noći je potpuno izgubio smisao i svrhu, ukoliko je to zaista i bila njegova svrha, da bude hub za delovanje u slučaju prirodnih katastrofa u regionu. Ovaj centar obesmišljava potpuna politička i bezbednosna izolovanost Rusije, a naročito njeno fizičko odsecanje od ostatka Evrope, ukidanjem vazdušnog saobraćaja. Srbija ima razloga da odahne zbog ovakve sudbine centra u Nišu, jer je godinama bila izložena sumnjama da tu nije reč ni o kakvim vatrogasnim i spasilačkim, već obaveštajnim aktivnostima, kojima rukovodi Rusija. U isto vreme, otvara se šansa da centar u Nišu, sa svim svojim resursima, preko noći preraste u regionalni hub za misije u prirodnim ili saobraćajnim katastrofama, čiji bi korisnici mogli da budu za početak Albanija i Severna Makedonija, uz Srbiju pokretači inicijative za slobodnu ekonomsku zonu „Otvoreni Balkan“.
Politička ravan balkanskih prilika pre i posle ukrajinske krize prilično je jasna, a još jasnija je ako se posmatra kroz prizmu „Dana posle Putina“, što naročito važi za Srbiju i njene interese. Kada se na to dodaju teške ekonomske posledice koje će Rusija pretrpeti zbog međunarodne izolacije, jasno je da sa ovom zemljom godinama i decenijama nema razloga održavati partnerstvo bilo koje vrste, a naročito oslanjati se na njenu međunarodnu podršku.