Druga po snazi politička grupacija u Srbiji su krajnji desničari. Na izborima u nedelju osvojili su zajedno više od pola miliona glasova (oko 565 hiljada) i skoro svi su ušli u parlament, a ispod crte ostalo je njihovih tek oko 90 hiljada glasova. Da su čvršće organizovani, u jednu partiju ili makar koaliciju, bili bi ubedljivo druga najjača politička snaga u zemlji i bez obzira što bi bili u opoziciji svojom snagom bi uticali na odluke koje donosi država.
Više od pola miliona građana reklo je na nedeljnim izborima da Srbija treba da izgleda ovako: Da odustane od članstva u Evropskoj uniji, jer je smatra neprijateljem. Da se mnogo jače poveže sa Rusijom, pa i da sa njom uđe u državni savez. Da bez rezerve podrži rusku agresiju na Ukrajinu. Da radi na usisavanju Crne Gore u Srbiju, zato što Crnu Goru ne smatra za samostalnu državu, kao i da radi na ujedinjenju sa Republikom Srpskom. Da zaoštri politiku prema migrantima sa Bliskog istoka, koji nisu poželjni, kao i prema seksualnim manjinama jer se njihove dostignute slobode kose sa “porodičnim vrednostima”. Da strani investitori budu u podređenom položaju u odnosu na domaće kompanije, jer mora da se štiti domaća ekonomija. Da se okrenu leđa zapadnim kompanijama i tržištima i da se uvoz i izvoz preorijentišu na azijske, afričke i druge “prijateljske” zemlje. I razume se, da prekine bilo kakve razgovore oko Kosova.
Spisak može da bude mnogo duži, ali detaljnije ćemo imati priliku da slušamo u parlamentarnim diskusijama u naredne četiri godine od strane ove grupacije, koja će imati zavidnih 35 mesta (koalicije oko DSS-a, Zavetnika i Dveri)
Na nedeljnim izborima Srbija je pokazala da je skrenula udesno, Aleksandar Vučić je to takođe konstatovao u izbornoj noći, dodajući da je to pomeranje bilo “dramatično”. Njegovo upozoravanje na ovu činjenicu imalo je zabrinuti, ne pokroviteljski ton, jer ga je stavio u kontekst evro-integracija, naglašavajući da će se on kao predsednik i većina koju predvodi držati evropskog kursa, da “zadrži krmu srpskog broda da ne ode previše udesno”.
Dva su uzroka za eksploziju ultra-desničarskog talasa na izborima u Srbiji. Jedan je direktan, i tiče se ruske agresije na Ukrajinu koja se vremenski podudarila sa predizbornom kampanjom u Srbiji i u velikoj meri uticala na nju. Za desničarske stranke i pokrete ovo je bio dar sa neba. One su ruski napad uhvatile “u letu” i bez ikakve ograde stale na stranu Rusije, podržale njenu operaciju, navijale za uspeh Rusije, slavile odlučnost Vladimira Putina i na tome nanizale sve svoje ranije stavove da Srbija mora da se okrene od zapadnih integracija i da se mnogo čvršće veže za Moskvu.
Njihovi stavovi imali su veoma plodno tlo kod birača koji su u velikom broju i odranije anti-zapadno i pro-ruski raspoloženi, tako da je zagovaranje odlučne i radikalne srpske pozicije prema ratu u Ukrajini mogao da donese samo uspeh krajnjim desničarima. S druge strane, za te birače sigurno je bila previše blaga i nezadovoljavajuća politika vlasti u Srbiji, jer je u UN osudila rusku agresiju, pridružila se ogromnoj većini članica UN u toj osudi i istrajavala na politici podržavanja ukrajinskog teritorijalnog integriteta, uključujući i Krim i Donbas. Oni su hteli nešto mnogo žešće i borbenije, a to su im u kampanji ponudili desničari.
Drugi uzrok rasta desničarskog političkog raspoloženja je nešto dužeg veka i trajanja, iako jednakog efekta. Reč je o usporenom procesu integracije Srbije u Evropsku uniju, i uopšte velikog pada interesovanja EU za proširenje na Srbiju i Balkan. Ako je ruska agresija na Ukrajinu akutni i nagli impuls za rast desnice, onda je tavorenje na putu ka EU “hronična boljka”, ali jednako stimulativna i pogodna za napredovanje desnice. Nije samo krajnja desnica anti-EU faktor koji će u novom parlamentu zauzeti značajan deo, to je u suštini skoro čitav opozicioni blok, koji je u totalu uzeo oko milion glasova. Njegov deo je i grupacija stranaka oko Dragana Đilasa (490 hiljada glasova) koja od svojih prvih dana nema članstvo Srbije u EU kao jedan od svojih prioriteta.
Oni, a naročito njihov lider Đilas, smatraju EU “saučesnikom” u opstanku Aleksandra Vučića na vlasti, odnosno jednom od glavnih prepreka za ostvarenje njihovog cilja, a to je Vučićeva smena. Prema posredovanju evro-parlamentaraca u prošlogodišnjem dijalogu oko izbornih uslova bili su ogorčeni, poslanike iz Brisela su na kraju nazivali “izdajnicima” i Vučićevim saradnicima. Uopšte, EU “nije među njihovim prioritetima”, kako je to izričito rekao jedan od lidera ovog bloka evropskim ambasadorima u Beogradu kada su Im pre tri godine predstavljali ciljeve svog udruživanja.
Kompletna opoziciona strana budućeg srpskog parlamenta biće, dakle, ili izričito anti-evropska, ili će prema EU imati ravnodušan stav, u najmanju ruku. Ako bismo njen krajnje-desni deo i njihovih skoro pola miliona glasova zamislili kako sprovodi svoje ideje kroz državnu politiku, zemlja bi u vrlo kratkom roku izgledala poput nekog od evropskih “džepova” gde Evrope nema i u kojima Rusija nogom drži otvorena vrata za svoj uticaj, a možda čak i intervenciju. Nalik na Donbas (bez rata), Pridnjestrovlje, Abhaziju ili Južnu Osetiju. Bila bi ekonomski razorena, lišena trgovinskih i tehnoloških veza sa Evropom, agresivna prema svojim susedima, pre svega Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, i naravno samo-isključena iz dijaloga o Kosovu.
Moguće je da pola miliona srpskih birača nije imala baš ovakvu sliku o svojoj zemli kada je poklonilo poverenje krajnje desničarskim kandidatima, ali to neznanje ih ne bi oslobodilo posledica da su njihovi favoriti došli na vlast. Ispostaviće se da će dosadašnja vladajuća koalicija, predvođena Vučićem, i u narednom mandatu biti glavna kočnica pomeranju Srbije udesno, koje je na proteklim izborima bilo više nego jasno. Uz sve stalne kritike iz Brisela o slabosti institucija, stanju medijskih sloboda, balansiranju u politici prema Rusiji, mora se imati u vidu da je Srbija u Vučićevom periodu najpre otvorila pristupne pregovore sa EU, prešla više od pola tog puta (22 od ukupno 35 poglavlja), vezala svoju ekonomiju za zapadne proizvodne i tehnološke lance, a svoje najosetljivije pitanje – Kosovo, uvezala u evropski i američki pregovarački okvir.
Ruska invazija na Ukrajinu stavlja narednu vladu u Beogradu, kao i predsednika u novom mandatu u poziciju da u kratkom roku moraju da donesu važne odluke koje će na duži rok odrediti sudbinu zemlje. One će morati da vode ka distanciranju od Rusije, ako Srbija želi da ostane u igri za članstvo u EU, a naročito ako želi da održi dosadašnji ekonomski rast kroz svoje skoro potpuno oslanjanje na zapadna tržišta. Pošto je izborni pobednik najavio da će oba strateška pravca biće nastavljena, prilično je jasno u kojem pravcu će ići prve odluke novih vlasti. Bez mnogo obzira na snažno prisustvo pro-ruskog, anti-evropskog bloka u novom sazivu parlamenta i sasvim sigurno njegovo veliko protivljenje. Kao što je i sam Vučić najavio u pobedničkom govoru, nastaviće politiku čuvanja državnih interesa, a ne dodvoravanja narodu.