Rusija očigledno ima problem sa ratnim ciljevima u Ukrajini. Sa njihovim ostvarenjem svakako, koji god da su ciljevi u pitanju. Ali još više sa njihovom formulacijom. Već su izbledele reči Vladimira Putina od 24. februara, na dan kada je pokrenuo agresiju na Ukrajinu, da je cilj demilitarizacija i denacifikacija ove zemlje. Posle mesec dana, ministar odbrane Sergej Šojgu saopštio je da je cilj, ustvari, „oslobađanje“ Donjecka i Luganska. Pedesetog dana agresije, Sergej Lavrov kaže da je svrha invazije da stavi tačku na svetski poredak kojim dominiraju Sjedinjene Države.
Za sve to vreme, portparol ruske armije Igor Konašenkov ponavlja iz dana u dan da akcija „teče po planu“. Po kojem planu? Putinovom od 24. februara, Šojguovom s kraja marta ili ovom najnovijem Lavrovljevom? Razlike su tolike da dodirnih tačaka nema, osim, moguće u nekom ultra-tajnom projektu za preoblikovanje sveta u kojem će nova, još veća Rusija, biti centar i hegemon. Ipak, bilo bi previše, čak i za teoretičare zavere. Realnost je takva da je Rusija duboko zaglibila u Ukrajini i da nijedan plan, čak i da je postojao na samom početku, više ne može da dokaže da je održiv i da se sprovodi.
S druge strane vladaju obrnuti procesi. Evropska unija je već prvog dana ruske agresije na Ukrajinu prebolela sve (ili ogromnu većinu) svojih dotadašnjih dubokih podela. Amerika je do maksimuma „utegla“ svoje partnerstvo sa Evropom, učinivši preko noći nešto za šta bi joj u miru bile potrebne godine. Britanija se postavila kao lider celog Zapada kada je reč o podršci Ukrajini, predvodnik u ekonomskim i finansijskim sankcijama Moskvi, a naročito kao most za obnavljanje američko-evropskog partnerstva. I dolazimo do NATO-a. Njegova prilično poljuljana unutrašnja kohezija nestala je preko noći, baš kao i često postavljana pitanja o smislu njegovog postojanja.
Agresijom na Ukrajinu, Moskva ne samo da nije sprečila, čak ni zapretila proširenju NATO-a, već ga je na najdirektniji način podstakla i dramatično ubrzala. Doduše ne na države na koje je Rusija mislila i čemu se suprotstavljala (Gruzija, Moldavija, Ukrajina), nego na mirnu i neutralnu Skandinaviju. Švedska i Finska su od prvog dana agresije na Ukrajinu, stale na brzu traku prijema u NATO i njihov prijem je pitanje meseci, a ne godina.
U svojim planovima (ako ih je uopšte bilo) za napad na Ukrajinu, Putin očigledno nije računao sa ovakvom reakcijom svog najbližeg, severozapadnog susedstva. O tome najbolje govore reakcije njegovih portparola, one pokazuju zbunjenost i nemoć. Najpre je Marija Zaharova, još u februaru, na prve ozbiljne najave Švedske i Finske da žele da pristupe NATO, zapretila „vojnim i političkim konsekvencama“ ako se odluče na takav korak. Da li je iko shvatio ozbiljno ovu pretnju, prvo zbog političke „težine“ osobe koja ju je izrekla, a naročito zbog njene iracionalne sadržine. Pretiti Finskoj i Švedskoj da će snositi „vojne konsekvence“ u trenutku kada ni izbliza ne može da izađe na kraj ni sa Ukrajinom, za Rusiju je bila vrhunska politička i diplomatska blamaža. Možda je baš zbog toga i dodeljena na saopštavanje raspoloženoj službenici Ministarstva spoljnih poslova, a ne nekom visokom političkom autoritetu.
Sličnu pretnju, iako daleko blažim tonom, ponavlja ovih dana Dmitrij Peskov, Putinov portparol, koji se zaustavio na bezličnoj formulaciji da ulazak Švedske i Finske u NATO „ne bi doprineo stabilnosti u Evropi“. Na stranu što o stabilnosti u Evropi govori kancelarija vojskovođe koji je izvršio agresiju na suverenu evropsku državu, destabilizujući na taj način ne samo kontinent nego i veći deo planete.
Namera Švedske i Finske da postanu 31. i 32. članica NATO najjača je diskvalifikakcija dugogodišnjeg ruskog narativa da je žrtva stalnog proširenja Alijanse i da je prinuđena da se brani od tog talasa, koji potpiruju najjači na Zapadu, pre svega Amerika. Od namere Švedske i Finske nema ubedljivijeg dokaza koliko je pervertirana ruska mantra o tome da neko u NATO (zna se ko) primorava male zemlje da se pridruže Alijansi i tako od njih stvara ofanzivni bedem prema Rusiji. Švedski i Finski korak najubedljivija je potvrda da nacije ulaze u NATO svojom slobodnom voljom, i da za to imaju važan državni interes.
U NATO žele da uđu najbogatije, najdemokratskije i najsrećnije države u Evropi, njih je nemoguće primorati da urade bilo šta ako to ne žele. Rusija i Putin to ne mogu da shvate, možda i zato što su tokom godina poverovali u sopstvenu anti-zapadnu propagandu da je NATO čudovište koje prisiljava male i nemoćne da mu se pridruže, kako bi front prema Rusiji bio što širi i što više naoružan.
Vladajuće švedske socijaldemokrate, do juče snažni protivnici ulaska u NATO, veoma jednostavno su objasnili ovaj preokret – „Kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, bezbednosna pozicija Švedske promenjena je iz temelja“. Isti razlozi motivišu i Finsku, naročito nju, jer sa Rusijom deli granicu od 1.340 kilometara. Imati agresivnog i naoružanog siledžiju u prvom susedstvu, to je znak za uzbunu za svaku racionalnu naciju i vladu, a hitno pristupanje NATO-u je izbor koji nema alternativu. Pa i po cenu odricanja od tradicionalne pozicije vojne neutralnosti.
Dve najmlađe članice NATO-a, koje će uskoro glasati o prijemu Švedske i Finske – Crna Gora i Severna Makedonija dolaze sa suprotnog kraja Evrope, iz mnogo drugačijeg ekonomskog, političkog i bezbednosnog ambijenta. Njihovi motivi za ulazak u NATO u velikoj meri su se razlikovali od motiva Skandinavaca. Njihov ulazak bio je pitanje egzistencije, ekonomske, političke i bezbednosne. Ulaskom u NATO, dve male balkanske države koje još putuju ka članstvu u EU, stupile su u prvu veliku integraciju koju su mogle da dosegnu, prihvatile su stroga pravila i na taj način dobile garanciju da su siguran prostor za privlačenje investicija i za stabilan demokratski razvoj. Švedska i Finska ne moraju da prelaze te stepenice, njih su odavno dostigle i prestigle, a njihova vojna struktura je potpuno kompatibilna sa NATO. Ipak i njihov izbor za NATO je stvar egzistencije, one bazične, a tiče se fizičke zaštite od velikog i nasilnog suseda.
Rusija je svojom agresijom prema Ukrajini, a neskriveno i prema celom zapadnom svetu, munjevito urušila svoj bazični strateški interes, a to je sprečavanje širenja NATO. Ona je zaslužna što će Alijansa uskoro imati dve nove, izuzetno bogate i najsavremenijim oružjem opremljene demokratske države, koje pritom nikada nisu bile deo istočnog lagera, na koji Putinova „nova Rusija“ i dan danas stavlja šapu, kao na svoj atar. Dobiće dva jaka člana NATO-a u svom neposrednom susedstvu, nešto čemu se nije nadala ni u najgorim projekcijama, ako ih je uopšte izvodila.
Odluka Švedske i Finske da uđu u NATO jaka je poruka i ostalim evropskim ne-članicama Alijanse da preispitaju svoje pozicije. Srbiji pre svega. Ako su ove, neupitno demokratske i razvijene države, sa najdoslednijom tradicijom vojne neutralnosti, shvatile da bez članstva u NATO neće moći da se sačuvaju od ruske agresivnosti, kako to može da očekuje Srbija? Sa demokratskim i ekonomskim kapacitetima daleko iza Švedske i Finske, i sa otvorenom ruskom pretnjom za destabilizaciju kojoj ni Švedska ni Finska ni izbliza nisu bile izložene.
Srbija ima proklamovanu vojnu neutralnost, baš kao i dve skandinavske zemlje, ali one nisu uporedive, što po dužini te tradicije (Srbija od 2008, Švedska i Finska od pre Drugog svetskog rata), a naročito po međunarodnoj prihvaćenosti te neutralnosti. Dve skandinavske države su svojom čvrstom neutralnom pozicijom decenijama stekle veliki diplomatski prestiž na globalnoj sceni, a ipak su odlučile da se toga odreknu zato što bezbednosna pretnja iz istočnog susedstva ne ostavlja izbor. Srbija se po tome ne može meriti sa diplomatskim i mirotvoračkim gigantima iz Skandinavije, pa bi njen izbor i eventualno svrstavanje teoretski trebalo da budu čak mnogo lakši. Odluka mora da bude krajnje racionalna, nikako emotivna, a o tome se može mnogo naučiti od praktičnih severnjaka.