Изборник Затворити

SILOVATELJI CIVILIZACIJE

Sudar ruske invazije sa realnošću iz koje je pobegla

Nemci iz Vajmara hodali su nasmejani i lepo obučeni kroz šumske staze prema obližnjem Buchenwaldu, severno od grada. Ni to što su na ovaj izlet krenuli po naređenju američke vojske, nije moglo da im pokvari raspoloženje u lepom, prolećnom, aprilskom danu. A i zašto bi nešto slutilo na loše, ipak su oni iz Vajmara, grada pesnika, filozofa i umetnika, jednog od središta civilizacije kojoj su dali Getea, Baha i Šilera, vojvode i kraljeve. Hodali su i ćeretali puni samospoznaje da su time što su iz Vajmara, ljudi iz žarišta jedne civilizacije koja slavi čoveka, lepotu, slobodu i život.

Posle deset kilometara usledio je sudar. Iza kapija nacističkog logora Buchenwald ugledali su pakao. Leševe izgladnelih logoraša nazidanih na gomile, lica preživelih koji se nisu mnogo razlikovali od pokojnika, patnju i bol kakvu svet do tada nije video. Osmeh im je nestao sa lica, svima je pozlilo, neki su pali u nesvest. Američki vojnici vraćali su uglađenu vajmarsku gospodu da provedu još koji minut u barakama prepunih leševa iz kojih su želeli da što pre odu, kako bi dobro zapamtili to što su videli.

Samo deset kilometara delilo je vrhunce moderne civilizacije i najdublje ponore zločina. U tih deset kilometara stala je cela jedna istorija za koju se svet te 1945. godine zarekao da ne sme da se ponovi. Zato da civilizacija koju poznajemo, i čiji smo deo, ne bi ponovo bila na ivici.

 

Dva stuba ruske agresije

Ruska agresija na Ukrajinu građena je dugo i strpljivo, na dva temeljna stuba. Jedan je antifašističko nasleđe SSSR-a, kojeg je Vladimir Putin instrumentalizovao kao „brend“ svoje nove Rusije okrenut prema „ostatku sveta“. Može li iko da sumnja u slobodoljubivost i anti-nacizam nove, Putinove, Rusije, koja slavi pobede svojih predaka, i seća se miliona svojih žrtava u ratu protiv Hitlera? Ako ste i posumnjali u njihovu iskrenost, tu su da vas podsete stare zastave i pobedničke uniforme svakog 9. maja na Crvenom trgu. A ako i to nije dovoljno vašoj skepsi, ukrašćemo plemenitu ideju od potomaka ratnika iz sibirskog grada Tomska i od nje ćemo napraviti državni projekat – „Besmrtni puk“, u kojem će svakog maja, širom sveta, defilovati unuci poginulih boraca protiv Hitlera, noseći ulicama fotografije svojih rođaka-heroja, koji su pali u bici protiv nacizma.

Drugi stub na kojem se strpljivo i dugo gradila invazija na Ukrajinu je mistični, kvazi-istorijski narativ o izabranosti Rusije, njenoj veličini koja prevazilazi okvire nacije i čini je civilizacijom, koja je pritom superiorna u odnosu na ostale. Ovaj stub nazvan „Ruski svet“ okrenut je ka unutra, ka Rusima, nadahnjuje ih dovoljno dugo da su u trenutku napada na Ukrajinu skoro svi bili potpuno ubeđeni u ispravnost i pravičnost ovog poduhvata. Tog 24. februara potvrdilo se  da diktatori poput Putina ne sprovode propagandu da bi ljudi poverovali u nešto, već da ne bi verovali ni u šta, i zato neće ni uraditi ništa.

Godinama im govore da nasuprot njihovog istorijskog naroda i njegove istorijske misije, stoji čitava jedna civilizacija, zasnovana na pogrešnim vrednostima, te da je sukob neizbežan, a pobeda izvesna. Neko će protivnika nazvati „atlantisti“ (Aleksandar Dugin), „kolektivni Zapad“ (Leonid Rešetnjikov) ili jednostavno – Zapad, ali će svi dobro znati šta taj neprijatelj predstavlja – liberalnu demokratiju i sve njene institucije, ljudska prava, globalni poredak zasnovan na opšteprihvaćenim pravilima.

U rat se ulazi protiv te civilizacije, a Ukrajina je samo poligon na kojoj se bitka odvija. Da ta država, njen narod i naročito njihovo pravo da odlučuju o sebi ne postoje uvereni su i Vladimir Putin, njegovi propagandisti i svi njihovi sledbenici. Da ne bi bilo dileme oko epohalne dimenzije ovog poduhvata, poglavar Ruske pravoslavne crkve Kiril objasnio je na samom njegovom početku da rat „nema samo politički značaj“ – Govorimo o nečem drugačijem i mnogo važnijem od politike, govorimo o ljudskom spasenju, ušli smo u borbu koja nema fizički, nego ima metafizički značaj.

 

Žrtve na oltaru Ruskog sveta

Kada su motivi za rat postavljeni ovako visoko, iznad sfera realnog i racionalnog, a pobeda i žrtve kao misija, onda na zemlji sve postaje dozvoljeno. Masakr u gradu Buča, na stotine streljanih civila vezanih ruku nužan je korak ka ostvarenju misije, baš kao i masovna grobnica u selu Buzova kod Kijeva, bombardovanje železničke stanice, razoreni gradovi i opljačkane kuće. To su male i podnošljive žrtve na oltaru „Ruskog sveta“, te nove civilizacije koja je krenula u odsudnu bitku. Za njih su prihvatljivi i slučajevi silovanja ukrajinskih žena i dvojaka od strane ruskih vojnika, nešto o čemu je Vladimir Zelenski govorio pred Savetom bezbednosti UN, ali o čemu javno svedoči sve više žrtava ovog nasilja u ukrajinskim gradovima, u Irpinu, na primer.

Ovakvi zločini bili su prihvatljivi pa čak i razumljivi i samom Staljinu pred kraj Drugog svetskog rata. Kada mu se krajem 1944. godine Josip Broz Tito požalio na masovna silovanja koja nad jugoslovenskim ženama čine vojnici Crvene armije, šef Kremlja mu je odgovorio – To su mladi momci, neka se malo zabave, zaslužili su. U toj „zabavi“ stradalo je najmanje 2.400 jugoslovenskih žena, koliko je prijavljeno, ali realna brojka desetostruko je veća, kada se primeni metodologija koja je korišćena za ovakva istraživanja u ostalim delovima Evrope (Vojin Majstorovic: The Red Army in Yugoslavija 1944-1945, Cambridge University Press, 2017).

U Moskvi se sve ovo negira, demantuje, optužuje Ukrajina za podmetanje, ali zar i to uporno „njet“ nije deo moskovskog državnog rečnika već mnogo decenija. Kao prava „civilizacijska“ nit, ovo bezočno laganje i negiranje realnosti, a naročito zločina, ide i do dana pred napad na Ukrajinu, kada je ceo Kremlj ljutito odbacivao svaku mogućnost da će napasti Ukrajinu. Posle te velike laži, ostala je samo stvar tehnike da se negira sve što je učinjeno u Ukrajini – i razoreni Marijupolj, bombardovano porodilište, stotine leševa u Buči, raketa na železničku stanicu, opljačkane kuće i prodavnice, silovane žene i devojke.

 

Odgovor civilizacije

Nažalost, ponavlja se silovanje civilizacije za koje se svet još 1945. zarekao da ga nikada više neće dopustiti. Ponavlja se na način koji je Umberto Eko opisao u čuvenom eseju „Ur-Fascism“, strahujući da se fašizam uvek može vratiti, čak i pod „najnevinijim maskama“. I kada nam daje uputstvo kako da prepoznamo povratak zla i silovatelja civilizacije, Eko kaže da je dovoljna pojava samo jedne od 14 odlika fašizma pa da zazvonimo na uzbunu. A u slučaju ruske invazije na Ukrajinu, i svemu što joj je prethodilo, imamo poklapanje ne jedne odlike, nego svih 14. Od kulta tradicije, odbacivanja modernizma, opsesije zaverom, života kao permanentnog ratovanja, pa do prezira prema slabijem i kreiranja „novogovora“.

U situaciji kada je napadnuta, kada je izložena silovanju, civilizacija ima ne samo pravo, već i dužnost da se brani. I to isključivo onim što je čini civilizacijom, a to su njene vrednosti. Oružani otpor silovatelju je dužnost i nju ukrajinski narod izvršava na način koji ga je već svrstao u moralni vrh civilizacije. Zapanjuje i ohrabruje brzina i odlučnost kojom je civilizovani svet odstranio Putinovu Rusiju sa svakog mesta u kojem je ona bila ravnopravni učesnik, pretvarajući se da deli zajedničke, svevremenske vrednosti. I iz Saveta Evrope, nedavno i iz Saveta za ljudska prava UN, iz međunarodnog sporta, a naročito iz globalne trgovine i finansija. To je sudar poput onog koji su 1945. doživeli Nemci iz Vajmara, sudar izopačene vizije sveta i svog mesta u tom svetu, sa realnošću civilizacije, koja je poručila – Vi ste ovo što vidite, a ne ono što ste mislili o sebi i o svojoj naciji.

 

Zato što brani svoje vrednosti, odgovor civilizacije na rusku predstavu o svojoj superiornosti, moraće da se nastavi i kada u Ukrajini nastupi mir. Baš kao što je Nirnberg bio pečat civilizovanog društva nad svojim antipodom, neki budući stalni ili specijalni sud mora biti odgovor na pokušaj silovanja civilizacije kojem svedočimo u Ukrajini. Počinjeni su nepobitni ratni zločini, njih je neko naredio i neko ih je izvršio, dokazi su već sada brojni i neoborivi. Počev od odluke ruskog državnog vrha o agresiji na nezavisnu državu i članicu UN, pa do svakog pojedinačnog ubistva, krađe i silovanja. To će biti poslednja, ali i najvažnija potvrda pobede civilizacije nad svojim neprijateljem, ali što je jednako važno, biće podsećanje novim generacijama da nešto slično nikada ne sme da se ponovi.

Posted in Uncategorized