Za Vadima Šišimarina proteklih 20 godina je ceo život. Bio je beba kada je Vladimir Putin došao na vlast, on ne zna ni za kakvu drugu Rusiju osim za Putinovu. Nikada se nisu sreli, niti bi im se životni putevi ikad ukrstili. Njihove sudbine, ipak jesu. Presuda ukrajinskog suda po kojoj će Šišimarin provesti ostatak života u zatvoru zbog počinjenog ratnog zločina, događaj je koji može da ima ogroman uticaj na dalji tok ruske agresije na Ukrajinu, pa čak i da označi njegovu prekretnicu.
Izricanje presuda za ratne zločine nisu uobičajene dok traje konflikt. Teško je tada verovati u njihovu pravičnost i objektivnost, a uz to one mogu da zatvore vrata za razmenu ratnih zarobljenika. I u slučaju narednika Šišimarina, emocije i pritisak javnosti nadvladali su zakon, jer je osuđen na doživotnu robiju, iako je za kršenje pravila i običaja rata propisana kazna do deset godina zatvora. Ali to će ostati njegov privatni problem. U zaštitu prava osuđenog ruskog vojnika neće stati međunarodni aktivisti i organizacije, neće se buniti ni inostrane vlade. Zašto bi, kada ga neće spasavati ni njegova država, ona koja ga je poslala u rat pod sloganom “Ne ostavljamo svoje”. Putinov portparol Dmitrij Peskov je samo “zabrinut za sudbinu ruskog državljanina”.
Presuda Šišimarinu je, po logici rata, morala da bude drakonska, zato što je prva. Njena suština je u poruci koju treba da čuju osuđenikovi saborci, njihovi komandanti i šefovi tih komandanata. A ta poruka je nemilosrdna – u ratu ste i možete da poginete, što ste već videli, a čak i ako preživite možete da odete na doživotnu robiju. Pretnja je realna.
Prema pisanju “Washington Posta”, oko 50.000 istražitelja iz pet bezbednosnih agencija bavi se prikupljanjem informacija za gradnju optužnica za ratne zločine, počev od običnih vojnika, pa do vrha ruske države i njenog predsednika Putina lično. Ova armija istražitelja razara moral osvajača jednako kao i naoružana ukrajinska armija sa kojom se tuče iz dana u dan. Ona je tu da ruskim vojnicima, njihovim komandantima i njihovim šefovima do minimuma smanji opcije da će se iz ovog rata izvući živi, ili nekažnjeni.
Moguće je da na borbenoj liniji nisu svi čuli za sudbinu njihovog saborca Šišimarina iz Četvrte gardijske tenkovske divizije, jer ovakve vesti su opasnije od metka. U toku je, međutim, još jedno suđenje dvojici ruskih vojnika za bombardovanje civilnih ciljeva u regionu Harkova, presuda će ponovo biti oštra, a za nju će saznati još više ruskih vojnika. Svaki naredni proces ostavljaće sve manje neobaveštenih u ruskim redovima, ali zato sve više zabrinutih i demoralisanih.
Prva presuda za ratni zločin jednom Rusu nema samo vojni značaj i njen efekat se ne očekuje samo na bojnom polju, iako je za Ukrajinu on u ovom času prioritetan. Ovim procesom, pa i presudom, rat u Ukrajini ulazi u fazu svog epiloga, koliko god da bude potrajao. Suđenjem agresorskom vojniku, pa makar i u ratnim uslovima, Ukrajina pokazuje nameru da se protiv necivilizacijskog nasrtaja na njenu teritoriju i stanovništvo bori i civilizacijskim tekovinama, kao što su sud i pravo.
Presuda Šišimarinu jeste prva, ali za poslednju ćemo čekati godine, i to mnogo posle okončanja rata. Bez ovakvih postupaka ruska agresija na Ukrajinu ne može imati svoj civilizacijski epilog. To veoma dobro znaju na Balkanu. Presude koje su, povodom zločina počinjenih u ratu 1990-tih godina, donosili Međunarodni tribunal u Hagu i u manjoj meri nacionalni sudovi, označile su istorijski kraj ovih sukoba, na način koji je to bilo moguće sredstvima koje nudi pravo.
One nisu donele pomirenje među nekada zaraćenim narodima, niti će pomirenje doneti ukrajinske ili međunarodne presude protiv ruskih agresora, ali drugačiji epilog civilizacija za sada ne poznaje. Moguće je da suđenja za zločine u Ukrajini neće doneti ni punu pravdu svim žrtvama, baš kao što ni suđenja za zločine na Balkanu nisu kaznila sve počinioce. Ali bilo je važno demonstrirati snagu zakona i opomenuti sve da se zakona moraju pridržavati, pa i u najkrvavijim ratovima, kakvi su bili oni balkanski ili ovaj danas u Ukrajini.
To je bila i ideja Nirnberškog procesa. Ne samo u kažnjavanju ratnih zločinaca, već i da se kroz procese do detalja utvrdi istina o počinjenim zločinima, o čemu će istinu saznati ceo svet.
Nijedan vođa oružanog pohoda ne može biti spokojan dok postoje ovakvi postupci, niko od ratnih komandanata zbog njih neće preduzeti akciju, a da u svesti nema strah da će se jednog dana naći pred nekim sudom kao optuženi.
Zato su suđenje i presuda naredniku Šišimarinu jednim delom i suđenje Vladimiru Putinu. Ako već koristi međunarodno pravne situacije kao presedane za svoje akcije, kao što koristi Kosovo kao opravdanje za aneksiju Krima i vojno zauzimanje Donbasa, Putin bi trebalo da zna da isto to međunarodno pravo poznaje i ratne zločine. Ako je usled osećaja moći i nepobedivosti posegnuo za međunarodnim pravom kao za “švedskim stolom”, da bira samo ono što mu odgovara, onda je to velika zabluda. Upravo bi događaji na Balkanu u poslednjih nekoliko decenija trebalo na to da ga podsete.
Nije isključeno da na ukrajinska suđenja Putin i Rusija odgovore na isti način, suđenjima Ukrajincima za navodne zločine u Donjecku i Lugansku. Ali to će biti samo teatar, bez posledica u stvarnom životu. Čak i za takve ideje postoji paralela na Balkanu, kada je Srbija pod Slobodanom Miloševićem organizovala suđenja liderima zapadnih država, od Bila Klintona do Žaka Širaka, Tonija Blera i Madlen Olbrajt pod optužbom za ratne zločine tokom bombardovanja 1999. Ova pravnička farsa nije imala nikakav praktičan efekat, ali su efekat imala sva suđenja koja su se odvijala u Hagu, pa i ono koje je ostalo nezavršeno – suđenje Slobodanu Miloševiću. Iz beogradske sudnice niko nije otišao u zatvor, ali iz Tribunala u Hagu jeste njih osamdesetak, na ukupno više od hiljadu godina robije.
Ubijanje i razaranje Ukrajine prestaće jednog dana, ali istinski kraj rata doći će onda kada to budu rekle sudije svojim presudama, bilo u Ukrajini ili pred nekim međunarodnim sudom. Presuda naredniku Šišimarinu, nažalost, neće označiti kraj ruske agresije, ali je bez sumnje označila početak tog kraja. I to na jedini način kojim civilizacija završava ratove u kojima je napadnuta.