Vladimir Putin je krenuo na Ukrajinu sa mnogo pogrešnih pretpostavki, a kako vreme prolazi pokazuje se da ih je bilo mnogo više nego što se videlo na početku. Jedna od najvećih je, ipak, da će Evropska unija i NATO dočekati invaziju nesložni, a da će svaki novi dan očekivanog ruskog napredovanja, samo produbljivati rascepe u dve zapadne osovine.
To, ustvari, nije ni bila Putinova pretpostavka, to je bila njegova investicija, od koje je 24. februara očekivao dividendu. Čitavu svoju dvodecenijsku vladavinu posvetio je tom cilju, pa čak i one prve godine u Kremlju, kada je Zapadu izgledao kao neko sa kim će moći da se živi u miru i saradnji. Ni 2007. ga nisu shvatili ispravno, kada je u Minhenu, na bezbednosnom forumu osuo paljbu po Americi i Zapadu jer su izigrali navodno obećanje da se NATO neće širiti posle pada Berlinskog zida. Već sledeće godine je izvršio agresiju na Gruziju, pa ni to nije bilo dovoljno da Zapad zaista shvati sa kim ima posla. Uvek je za njega i njegove akcije bilo razumevanja u po nekom važnom zapadnom centru. To je bilo dovoljno da uloži godine truda i milijarde dolara kako bi nesloge i rascepi na Zapadu, a povodom Rusije, bili što veći.
Iz ove njegove pogrešne pretpostavke, ili promašene investicije, proističe još jedna, za njega mnogo opasnija i verovatno će se ispostaviti kao kobna. A tiče se tačke u kojoj se Zapad ujedinjuje i od koje pravi novu političku, ekonomsku i bezbednosnu sliku Evrope i sveta. Ta tačka je Rusija i odnos prema njoj. U toku je ubrzana gradnja nove evropske arhitekture u kojoj je odnos prema Rusiji glavni kriterijum jedinstva i mera savezništva. U kojoj meri i do koje granice ste spremni da stanete ispred vrednosti zapadne civilizacije i da ih branite od ruskog napada.
Nisu svi od prvog dana bili spremni za takvu borbu, neki nisu ni danas. Bilo je dosta pokušaja kompromisa i ispitivanja granica, a ima ih i danas, skoro tri meseca otkako je Rusija počela invaziju na Ukrajinu. Već je zaboravljen slučaj admirala Šenbaha, komandanta nemačke mornarice koji je neposredno uoči ruske agresije govorio da Putin samo traži poštovanje i da ga „verovatno zaslužuje“. Ni njegov kancelar, Olaf Šolc, se nije „snalazio“ na tom mestu, kao novajlija, pa je lutanje nove nemačke vlade na početku ukrajinske krize oko sudbine „Severnog toka 2“ pretilo da ozbiljno uzdrma zapadno jedinstvo. Možda čak i da ga torpeduje. I u nastavku krize, nemačka vlada ide cik-cak u odnosu prema Rusiji, preciznije u odnosu prema njenom gasu.
I drugi evropski gigant, Francuska, ne zaostaje u fabrikovanju dilema – da li je njena podrška Ukrajini, i otpor Rusiji zaista potpun i beskompromisan? Predsednik Makron je, po rečima Volodimira Zelenskog, nedavno tražio od Ukrajine da Rusiji pruži „koncesije u vezi sa svojim suverenitetom“, kako bi pomogla Putinu da „sačuva obraz“. Možda bi se u nekim drugačijim okolnostima ovakva, prilično sramna, ponuda i obistinila. U okolnostima u kojima najmoćniji Evropljani, poput Nemačke i Francuske, imaju glavnu i poslednju reč. Ali rat u Ukrajini je i to promenio. Pitanje je da li su te promene svesni u Parizu i Berlinu, na primer.
Na sceni su novi evropski lideri, njihove države nisu u prvom krugu moćnih i uticajnih, ali njihov osećaj da prepoznaju smer u kojem ide preokret, čini ih danas predvodnicima „novog evropskog poretka“. Oni su bez greške shvatili da se nova arhitektura gradi oko tačke odnosa sa Rusijom, a naročito oko spremnosti da odbrana zapadnih vrednosti mora biti beskompromisna.
Nije čudno što ovaj novi evropski talas nije mogao da predvidi Putin, autokrata sa 22-godišnjim stažom neograničene vladavine, ali donekle čudi da ovu ogromnu promenu ignorišu lideri starih evropskih predvodnika, Francuske i Nemačke, na primer.
Jedan od novih evropskih lidera je, na primer, premijerka Estonije Kaja Kalas. Jednostavnim, i baš zato pravim rečima ona traži od Evropljana da prestanu da razgovaraju sa Putinom. „Zašto razgovarate sa njim? On je ratni zločinac. Sve dok ga zovete, on ne shvata da je izolovan. Ne zovite ga “ – mogu li Makron i Šolc da dobiju jasniju poruku od ove koju im je uputila estonska premijerka. Ovde nisu u pitanju samo jake reči. Estonija Kaje Kalas je posle susedne Litvanije prva država u EU koja je saopštila da prestaje da uvozi ruski gas, ne samo zato što su besni zbog agresije na Ukrajinu, nego zato što su se za ovaj gasni raskid pripremali deset godina i obezbedili snabdevanje sa drugih strana.
Novi evropski lideri su i premijerke Finske i Švedske, Sana Marin i Magdalena Anderson. Obe izdanci čuvene skandinavske socijaldemokratije, ali i obe čvrsto u 21. veku. Bez sumnje su najzaslužnije za to što ova dva giganta evropske i globalne neutralnosti za koju nedelju i zvanično ulaze u NATO. Sve rasprave u kojima su godinama bili u većini oni koji ne žele u NATO, završene su 24. februara kada je Rusija napala Ukrajinu. Švedska i Finska ne žele da budu same pored komšije koji ponovo pokazuje svoju agresivnu i destruktivnu prirodu. To je odluka dve visoko razvijene ekonomije i dva šampiona u poštovanju ljudskih prava, uz to i dve tradicionalno neutralne diplomatije koju su kroz istoriju oba zaraćena tabora, i Istok i Zapad, gledali sa ogromnim poštovanjem, koristeći njihove dobre mirovnjačke usluge.
Novi evropski lideri sede i u novoj vladi u Sofiji, predvođeni harvardskim đakom Kirilom Petrovom. I oni su vrlo dobro prepoznali na kojim temeljima se već sada grade odnosi u Evropi i na Zapadu i zato su beskompromisni prema ruskoj agresiji na Ukrajinu. Premijer Petrov i njegovi ministri ponavljaju da i Bugarska zatvara vrata ruskom gasu i s pravom ističu da, ako to mogu oni kao najsiromašnija evropska ekonomija, onda mogu svi. I to je poruka na adresu Pariza i Berlina i njihovog osećaja da im veličina i uticaj daju pravo na kompromise sa Putinom i njegovom izolovanom državom.
Ova nova liderska ekipa, a ima ih još u timu, upravo sada preoblikuje Evropu i Zapad u novu formu, onu koju ćemo gledati i u kojoj ćemo živeti narednih decenija. Da su živeli 1930-tih i 40-tih godina, nema sumnje da bi se prema Hitleru odnosili kao što se odnosio Čerčil, bez kompromisa i bez milosti. U vreme pada komunizma bili su u osnovnoj školi, ali da su bili u godinama u kojima su danas, nema sumnje da bi predvodili svoje zemlje ka Evropi, Zapadu i NATO. Ne bi imali nikakvu dilemu.
U njihovoj „smeni“, kao lidere svojih država, zatekla ih je istorijska prekretnica i oni se u njoj snalaze savršeno. Slika budućnosti koju imaju kristalno je čista i oni imaju sposobnost da je podele sa svojim sugrađanima tako da od njih dobiju ogromno poverenje za to što rade. Svojim odnosom prema Putinovoj Rusiji i njenoj agresiji na Ukrajinu oni su otvorili novu eru, okončali su decenijski period famoznog „nedostatka liderstva“ u Evropi, kao jednog od glavnih faktora njenog opadanja. Ne dolaze iz velikih i uticajnih centara evropskog odlučivanja, ali imaju dovoljno autoriteta da vraćaju Evropu na početak, na njene mirovnjačke i liberalne temelje. I već su pokazali dovoljno mišića da mogu da odbrane to u šta veruju.