Ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko je u pravu kada kaže da se na Srbiju vrši “neverovatan pritisak”. Još više pogađa suštinu kada kaže da – “Brutalno zavrtanje ruku i pokušaji gušenja zemlje i njene volje, potpuno ignorisanje njenih interesa deluje potpuno divlje”. Greši jedino što govori o odnosu Zapada prema Srbiji, a pogodio bi kada bi sve ovo vezao za Rusiju i njene ponašanje prema zemlji koja mu je pružila diplomatsko gostoprimstvo.
Ali treba imati razumevanja za iskusnog ruskog diplomatu. Njegova zemlja je u ratu i to kao agresor, pa zato njeni ambasadori nemaju izbor, osim da šire glavne tačke ratne propagande, kreirane u štabu vrhovne komande. Pa makar to izgledalo i ovako, kao u Bocan-Harčenkovom intervjuu u “Politici”, gde je frojdovskom omaškom tačno sve što je izrečeno, osim što su uloge zamenjene.
I javnost u Srbiji je navikla da uz reč “pritisak” mora da ide reč “Zapad”. Već decenijama traje to navikavanje, još od Miloševićevih zvezdanih godina, kada je umesto demokratije i Evrope izabrao rat i izolaciju, a između reformatora u Kremlju i komunističkih generala pučista, izabrao ove druge. Nijedna naredna vlast nije imala petlju da promeni ovaj propagandni okvir, sve su manje ili više održavale stanje svesti da nas “Zapad pritiska”. Kod nekih je to bila stvar iskrenog uverenja, a kod drugih, prosto, kukavičluk i strah od pada rejtinga.
O kakvom “brutalnom zavrtanju ruke” govori ambasador Bocan-Harčenko, a misli na Zapad i Srbiju? Na šta misli kada kaže da Zapad “pokušava da guši zemlju i njenu volju, da ignoriše njene interese”? Rusija je u ratu, ona želi da se teritorijalno proširi na Ukrajinu, da je usisa u svoj nacionalni i državni okvir, pa ambasador ne može da razume da i Srbija ima svoju volju, i svoje interese. A tek ne može da razume da je to jasno iskazala željom da uđe u Evropsku uniju, o čemu pregovara već osam godina, menjajući iz temelja svoje društvo prema standardima moderne Evrope. Srbija to želi svojom voljom, pa nema nikakvog pritiska ni zavrtanja ruku kada joj neko iz Evrope kaže da treba da podesi svoju politiku sa evropskom, ako stvarno želi to što kaže da želi.
Ali zato postoji ogroman ruski pritisak na Srbiju i bolno zavrtanje ruku, a naročito postoji ruski pokušaj da guši volju Srbije i da ignoriše njene interese. I Bocan-Harčenko vrši taj pritisak, najjače što može, baš tako što ignoriše interes Srbije da postane članica EU. Njegova vlada je godinama bila naizgled ravnodušna prema ovom strateškom opredeljenju Srbije, Kremlj je uvek govorio – nemamo ništa protiv da uđete u EU, to je vaša stvar, mada sa članstvom u NATO stvari stoje malo drugačije.
Međutim, nema više takve politike Rusije prema Srbiji. Ona nikada nije ni bila iskrena, Rusija se uvek nadala i mnogo radila na tome da Srbija ne postane članica Unije, iako je govorila drugačije. Ali njena invazija na Ukrajinu bio je momenat kada prestaje čak i ta ketmanska učtivost prema Srbiji, Moskva po prvi put govori Beogradu ono što mu zaista misli.
To što misli Srbiji, nedavno je poručio ruski ambasador u Sarajevu Bosni i Hercegovini. Igor Kalabuhov je rekao građanima BiH da im ne treba članstvo u EU, zato što im ona ne nudi ništa dobro, već samo neoimperijalnu politiku. Pitanje je dana kada će Bocan-Harčenko to isto reći građanima i rukovodstvu Srbije. Time će da im zavrće ruku, ignorisaće njihov interes, gušiće njihovu zemlju i njenu volju, baš kao što je rekao u “Politici”.
Bocan-Harčenko samo gazi po stazi koju su odavno utabali njegovi šefovi. Teško da postoji veći pritisak na Srbiju, njenu politiku i njene interese, od Putinovog poistovećivanja Kosova sa Krimom i Donbasom, u kontekstu međunarodnog priznanja. Iako to radi već godinama, Srbija tek sada doživljava njegovu politiku kao otrežnjenje i počinje (konačno) da sa nepoverenjem gleda na izlive ljubavi i bratstva koje dobija iz Kremlja.
Ogroman pritisak i zavrtanje ruku je kada Marija Zaharova, cinično, podseća Srbiju da treba da ostane prijatelj sa Rusijom, jer “Rusija ne okreće leđa svojim prijateljima” kada su u nevolji. Jak pritisak dolazi i od Aleksandra Dugina, ideologa “Ruskog sveta” i kreatora Putinove agresivne i osvajačke mitomanije. “U ruskoj geopolitičkoj agendi slovenskog preporoda doći će red i na Srbiju. Videćete kada formulišemo cilj koji se tiče Balkana. Sada treba da završimo ono što smo započeli”, uz osmeh govori Dugin. A prevod glasi – progutaćemo Srbiju u našu imaginarnu imperiju, a na primeru Ukrajine zaključite da li će to biti milom ili silom. Ne postoje vaši interesi, ne postoji vaša volja, čak ni pravo da kao narod i zajednica imate neki svoj cilj. Mi o tome brinemo.
Ako neko vrši pritisak na Srbiju, onda je to Rusija. Njeno zavrtanje ruku naročito se tiče očuvanja “pupčane vrpce” njenog uticaja u Srbiji, a to je vlasništvo i upravljanje NIS-om. Otuda pritisak da se višak vlasništva u rukama “Gaspromnjefta” koji je pod sankcijama, ne proda van porodice nego da ostane u rukama “Gasproma”, koji nije pod sankcijama. Biće to samo kratki baj-pas, koji teško šteti interesima Srbije jer je oslikava kao slabog partnera, koji će pre pristati na providno eskiviranje neizbežnog, nego što će reći “ne” nepouzdanom i izolovanom ruskom partneru.
U funkciji državnog pritiska na Srbiju je čak i ruski patrijarh Kiril, koji ubeđuje svoju “sabraću” da je Zapad izazvao i Prvi svetski rat, a kako bi Srbija “prestala da postoji”. Nažalost, neko će mu poverovati, zato što su zaboravili ili nikada nisu znali da je njihove pradedove, njihovu pobedničku vojsku i njihovu ponosnu državu od propasti spasio upravo – Zapad. Francuska, Britanija, Amerika i njihovi saveznici, a ne Rusija.
Ruski pritisak na Srbiju je ogroman, a biće još jači i brutalniji. Biće onoliko žestok i učestao koliko će brzo propadati njeni ratni ciljevi u Ukrajini i koliko zbog toga bude rasla njena izopštenost iz civilizovanog sveta. Nikoga u Srbiji ne sme da iznenadi kada ruski zvaničnici budu počeli da nam se obraćaju direktnim pretnjama, neki od njih su već počeli. To je zakonomernost u ponašanju Putinove Rusije, pa je sledeći korak potpuno izvestan.
Dobra okolnost je što će Srbija zbog tih pritisaka moći mnogo brže i lakše da potvrdi svoje važne odluke, koje je još ranije donela, da ide u Evropu, ne u Rusiju. Što više bude otežavala tu odluku svojim sve jačim pritiscima, Rusija će ustvari učiniti najbolju uslugu Srbiji.
Da li će to biti dovoljno, zavisi od predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Njegov ogroman legitimitet, potvrđen na izborima pre mesec dana, daje mu čak i pravo da odlučuje na osnovu svojih emocija prema Rusiji. Građani su mu dali to pravo i takve odluke niko ne bi mogao da ospori. Još da se u kampanji ponašao neodgovorno i povlađivao pro-ruskom sentimentu u narodu, dobio bi 80% glasova.
Ali velika podrška je tek jedan element koji čini pravog lidera. On je neophodan, ali može biti i opasan. Margaret Tačer je govorila da je državničko liderstvo “usamljenički posao” i da se “ne može predvoditi iz mase”. Sigurno je imala na umu sebe, ali i svog velikog prethodnika Vinstona Čerčila i njegov “najtamniji čas”, kada je nasuprot svim svojim ministrima, nasuprot velikom delu političke elite odbio da se nagađa i pregovara sa Hitlerom, nego je poveo u borbu. Pobedio je i ostao u istoriji kao velikan, baš zato što je išao uprkos svima, dosledno sledeći svoju ideju o tome šta je najbolje za zemlju koju vodi, kao jedini pritisak kojem se sme popustiti.
Ali, Vučić je, sa druge strane, dobio i ogromnu podršku zato što građani od njega očekuju da donosi racionalne i pragmatične odluke, koje će njihov život učiniti boljim, bez mnogo obzira prema emocijama. Zato je Vučićevo liderstvo danas na velikom testu, na probi je njegova lična sposobnost da pliva protiv struje, ali u pravom smeru, što dalje od litice i vodopada. Neće biti prvi lider u istoriji koji će ići tim težim putem, ali će jedino tako ostati upamćen kao dobar državnik. Svi ostali razbili su se o stenje, zajedno sa maticom koja ih je nosila.