Sirija je priznala Donjeck i Lugansk kao nezavisne države. To je bio odgovor Rusije i njenih saveznika, tempiran da “padne” na isti dan kada su u Madridu donošene odluke na samitu NATO. To je trenutni domet Rusije na međunarodnoj sceni i snaga njenog pariranja Zapadu. S jedne strane Sirija i Donbas, jednako razrušeni, bez nade i bez budućnosti i, s druge strane, bogate, demokratske i najpoželjnije za život Švedska i Finska, kojima je iz Madrida upućen zvanični poziv da se učlane u NATO.
Ovako danas izgledaju dva sveta, zavađeni su do pucanja, a oba se baš zbog toga trude da učvrste svoje redove što je više moguće i da okupe što više vernih saveznika. Jednom je novi adut Sirija, drugom – Švedska i Finska.
NATO je u Madridu, na samitu koji je pariski “Le Monde” označio kao “prekretnicu”, zacementirao jedinstvo koje se pokazalo već prvog dana ruskog napada na Ukrajinu. Do tada je i bilo razloga za priču da li je NATO održiv, čak i da li je potreban. Tome je ponajviše doprineo Donald Tramp i njegovo četvorogodišnje tetošenje Putina, uz istovremeno rasturanje NATO-a i savezništva sa Evropom. Ruska invazija na Ukrajinu je stavila tačku na ovu američku i globalnu avanturu, sa čovekom za kojeg postoje mnoge indicije da je bio najviše pozicionirani zapadni lider do kojeg su ikada doprli pipci kremaljske hobotnice.
NATO je u Madridu, ali i pre toga, pokazao vitalnost, sposobnost da privuče nove članove, čak i one čija je tradicija vojne neutralnosti imponovala, poput Švedske i Finske.
U drugom taboru, savezništvo se svodi na već pomenutu Siriju, ali tu su i Belorusija, Severna Koreja i Eritreja, države koje su stale uz Rusiju kada je Generalna skupština UN osudila njenu invaziju na Ukrajinu i zahtevala da se odmah povuče.
Rusija nikada nije imala privlačnu moć da stekne saveznike i u tome je dosledan naslednik SSSR-a. Uz nju su bili samo oni koje je pokorila vojnom silom, a “bratstvo” održavala represijom i podmićivanjem. Ona čak i ne razume koncept po kojem suverene nacije traže saveznike među drugim državama, sa kojima mogu da podele neki zajednički interes. Rusija to vidi samo na jedan način – okupacijom do integracije.
Kad god je pokušala da napravi neku međunarodnu organizaciju, savez, to je bila ili piratska kopija nekih već postojećih zapadnih integracija, ili uvijanje ruske dominacije u oblandu savezništva. Varšavski savez bio je šest godina zakasneli bezbednosni odgovor SSSR-a i satelita na NATO. Posle kolapsa Sovjetskog saveza i njegovog istočnoevropskog bloka, dolazi bezbednosni naslednik – ODKB (1992), kao ruska kopija NATO-a, a koliko je ona efikasna najbolje se videlo tokom nedavnog rata Jermenije i Azerbejdžana, u kojem je Moskva podržala svog jermenskog saveznika čestim saopštenjima sa pozivanjem na mir. Još manje smislena je ruska kopija Evropske unije – Evroazijska ekonomska unija, nastala 2014. Šta ima veću privlačnu snagu – Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija ili – Francuska, Nemačka, Italija, Španija i još 23 evropske države?
Današnja Ukrajina je najbolji dokaz ruskog doživljaja međunarodnih veza. Integracija dolazi u obzir jedino ako je pod punom kontrolom i dominacijom Moskve, i što se sada više i ne krije – u državnim granicama Rusije. Ako neko ne želi da se tako integriše, a Ukrajina nije želela, dobiće odgovor kakav dobija Ukrajina.
O tome iskreno govori Marija Zaharova, kada za nedavnu odluku bugarskih vlasti da proteraju čak 70 ruskih diplomata, kaže da je nametnuta od “stranih sila”. Nametanje o kojem govori jedini je način po kojem saveznici treba da sarađuju, za to u Kremlju jedino znaju. Ni Zaharova, ni njeni šefovi ne poznaju drugačiji model saradnje, po njima je nemoguće da nacija za koju smatraju da pripada njihovom krugu uticaja može sama da odluči da ode u drugom smeru.
Njen neposredni šef, Sergej Lavrov, uprkos ogromnom diplomatskom iskustvu i veštini, ipak ne može da “svari” da neko na koga Moskva baca oko sme da se drzne da pravi saveze nad kojima Rusija nema kontrolu. On je nedavno, prilikom propalog pokušaja da doputuje u Beograd, žalio i zbog propuštene prilike da podrži “Otvoreni Balkan”.
Neverovatno je da su ovu njegovu ciničnu podmetačinu mnogi u regionu i među zapadnim “ekspertima” za Balkan shvatili kao iskrenu podršku Rusije “Otvorenom Balkanu”. Lavrov i njegovi se raduju ovakvim reakcijama, zato što im je prošla destruktivna ideja – da podrškom “Otvorenom Balkanu” ustvari njemu nanesu štetu i da daju za pravo onima koji govore da je “Otvoreni Balkan” obična ruska ujdurma u kojoj ne žele da učestvuju.
Moskva ne želi nikakvu integraciju Balkana, ni prema Zapadu, ni međusobno. Svako povezivanje, po bilo kojoj liniji, direktno radi protiv ruskih interesa u regionu, zato što izvlači Balkan iz ere konflikta i siromaštva, iz mulja u kojem Rusija želi da ostane što duže, najbolje – večno. Ona može da ima uticaj jedino u razrušenim, zavađenim i besperspektivnim krajevima sveta, onde gde je integracija moguća samo po njenom receptu. Taj recept ne zna za slobodnu volju slobodnih naroda, jer Rusija nikada nije imala to iskustvo, niti želi da ga stekne. Ko bi želeo da se “druži” sa takvim, i da sa njim čak pravi savez? Slobodni ljudi sigurno ne.