Ako posle nekoliko velikih promena vlasti u Srbiji postoji makar jedna konstanta, koja se iz ruke u ruku prenosi kao štafeta, to je fraza da članstvo Srbije u NATO “nije tema”. Ona nije imala nikakav sadržaj ni kada je lansirana u prvim godinama prvog predsedničkog mandata Borisa Tadića, a nema ga ni danas, skoro 20 godina kasnije. Njena jedina “vrednost” je propagandna i služi za eskiviranje jednog veoma važnog političkog pitanja, u svrhu nezameranja dominantnom mišljenju birača koje je uspostavio još Slobodan Milošević.
Sve političke opcije u Srbiji oberučke su kao spasonosan prigrlile koncept takozvane “vojne neutralnosti”, koju je vlada Vojislava Koštunice provukla kroz parlament oktobra 2007. godine, onako usput, kroz Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka. Svi su odahnuli zbog usvajanja “vojne neutralnosti”, jer više nisu morali da se izvlače frazom “članstvo u NATO nije tema” i više nisu bili u riziku da ih neko pita – pa zašto vi to ne postavite kao temu?
Vojna neutralnost je zvučala, a i danas zvuči kao čvrst državnički stav. Mnogo ljudi je ubeđeno da je taj koncept uklesan u Ustav, da je neka vrsta pravne i političke svetinje, u koju ne sme da se dirne. A ona nije čak ni zakon, već tek jedna rečenica, u šestoj od ukupno osam tačaka jedne skupštinske rezolucije kojom je tadašnji pregovarački tim tražio i dobio parlamentarni alibi da odbije sve što je bilo na pregovaračkom stolu povodom Kosova u Beču. Od ove skupštinske rezolucije danas, 15 godina kasnije, nijedno njeno slovo nema nikakvu važnost, ni dodir sa realnošću, osim famozne “vojne neutralnosti”.
Nažalost, ni taj jedini preživeli koncept nema iza sebe nikakvu sadržinu, ni praktično dejstvo, osim što služi kao izgovor za izbegavanje članstva u NATO. Ima istu snagu kao i njegov prethodnik da “članstvo u NATO nije tema”. Ali to je odluka jedne suverene države, i prihvaćena je od manje-više svih političkih opcija, koje su se u međuvremenu izmenjale na vlasti.
To, međutim, ne znači da ona korespondira sa realnošću, baš kao što bi bila i odluka da Srbija ne priznaje Zakon gravitacije. Ako je neko čak i mogao da je brani do sada, onda ovaj koncept konačno gubi svaki svoj smisao (ako ga je ikada imao) posle nedavno održanog Samita NATO u Madridu i odluka koje su tamo donete.
“Strateški koncept”, dokumet na 16 strana, koji su usvojili lideri članica NATO po mnogo čemu je istorijski. On daje preciznu bezbednosnu, političku i razvojnu sliku sveta, onako kako ga vide NATO-članice i njihovih milijardu stanovnika. I što je još važnije, takva slika sveta biće za sve njih “važeća” bar još 10-15 godina. Po toj slici, deo sveta koji zauzimaju članice NATO – “nije u miru”, a Rusija je “najznačajnija i direktna pretnja njihovoj bezbednosti, miru i stabilnosti”. Prvenstveno zbog ova dva stava, najnoviji NATO-ov Strateški koncept ocenjen je kao istorijski, po nekima (pariski Le Monde) i “prekretnički” u celoj istoriji Alijanse, dugoj 73 godine.
Zbog svog nastojanja da uspostavi sfere uticaja i kontrole kroz prinudu, subverziju, agresiju i aneksiju i uz korišćenje konvencionalnih, sajber i hibridnih sredstava, Rusija je označena kao neprijatelj broj jedan, ubedljivo ispred međunarodnog terorizma i Kine. Rusija je za NATO i njegove članice prestala da bude “partner”, pa i “izazov”, kako se oslovljavala u nekim ranijim strateškim dokumentima Alijanse i danas se ne odbacuje mogućnost njenog napada na suverenitet NATO članica.
Razume se, ovakva slika sveta ne mora da obavezuje nikog izvan NATO da se sa njom saglasi. Možete slobodno reći – to je vaše mišljenje, to su pretnje i neprijatelji koje vi vidite, ništa nas ne obavezuje da i mi vidimo istu takvu sliku sveta. I bićete u pravu, štaviše, bićete deo globalne većine, koja ne pripada NATO i možda ima drugačije viđenje sveta današnjice i bliske budućnosti.
Ali da li to što ćete imati “izdvojeno mišljenje” značiti i da se projekcija NATO, sa svim svojim neprijateljima i bezbednosnim pretnjama vas neće doticati? Teško, takoreći nemoguće.
Međunarodni institut za bezbednost je daleke 2009, u saradnji sa sektorom za javnu diplomatiju NATO-a organizovao u Srbiji seriju konferencija na temu da li je za Srbiju korisnije da ima jake saveznike ili da bude neutralna. Moto ovih konferencija bio je “Neopredeljenost je slabost”. I tada, a naročito sada, neopredeljenost, ili vojna neutralnost Srbije, svejedno, njena je velika slabost, čak i balast koji je sprečava da ostvari svoje glavne državne interese.
Srbija može da ignoriše madridsku strategiju NATO-a, ali ta strategija neće ignorisati Srbiju. Bez obzira što se u dokumentu Srbija ne pominje, a Zapadni Balkan tek jednom i to u 45. tački, ona se jednostavno mora pronaći u ovom tekstu i podesiti svoje planove za budućnost ovom okviru, ukoliko želi da ih ostvari.
U pitanju nisu stavovi i procene nekog-tamo imaginarnog entiteta pod, za Srbiju, “mrskim” imenom NATO. Reč je o strateškim stavovima i procenama pojedinačnih država sa kojima Srbija ima najrazvijeniju ekonomsku, tehnološku i svaku drugu saradnju. Među njima je i čitav niz zemalja koje Srbija i njeni ljudi smatraju iskrenim prijateljima, a tu su i skoro svi (osim BiH) njeni susedi. Dakle, slika sveta koju su svi oni zajedno “naslikali” ujedno je i slika sveta koju ima svaka od članica NATO pojedinačno.
Srbija to, jednostavno, neće moći da ignoriše ako želi da napreduje, a naročito ako i svoju budućnost vidi onako kako je vide i članice NATO – “u svetu u kojem se poštuju suverenitet, teritorijalni integritet, ljudska prava i međunarodno pravo i gde svaka zemlja može da izabere svoj put, bez agresije, prinude ili subverzije”.