Razumljivo je razočaranje koje je zavladalo Balkanom zbog poslednjih odluka lidera Evropske unije u vezi sa proširenjem. Tačnije zbog izostanka bilo kakve odluke koja bi makar za korak približila bilo koju balkansku državu članstvu u Uniji. Baš niko nije dobio ništa, što se događa veoma retko. Lideri EU vode računa da i onda kada ne dele naširoko “šargarepu” Balkancima, potrude se da bar neko od njih dobije neku dobru vest. Na samitu u Briselu ni za koga nije bilo ni dobre vesti, pa čak ni uobičajenog tapšanja po ramenu, i to je preskočeno.
Nije, međutim, razumljivo zašto su se kiselina i žuč po EU prosipali uz argument da su odobrene kandidature Ukrajine i Moldavije “političke odluke”. I da tih odluka ne bi ni bilo da Ukrajina nije pod ruskom agresijom, a Moldavija pod njenom direktnom pretnjom.
Svaka odluka EU koja se tiče proširenja, od njenog osnivanja je isključivo politička. Ukrajina i Moldavija u tome nisu izuzetak, baš kao što to nije bila nijedna istočnoevropska država u velikom talasu širenja 2004, a naročito u onom manjem 2007, kada su pristupile Rumunija i Bugarska. Štaviše, proširenje je suvereni “atar” odlučivanja država članica, briselska administracija samo asistira, predlaže i ocenjuje sposobnost nekog pretendenta na članstvo da napravi korak napred. U tom pogledu, ona je nešto poput asistenta na fakultetu koji priprema studente za ispit, a da li će ga položiti ili neće, to odlučuje samo profesor.
Na Balkanu, dakle, imaju razlog da budu razočarani, ali ne i da padnu u depresiju zato što se, pobogu, desilo nešto katastrofalno. Toliko puta su do sada bili “zapostavljeni” (izraz i priznanje nekadašnje šefice diplomatije EU Federike Mogerini) da iznenađenja ne bi smelo da bude. Jedino pragmatično bi bilo da se konstatuje da EU u ovom trenutku ima neuporedivo važnije političke prioritete od Zapadnog Balkana.
Oni su toliko visoko na listi, da se za njihovo ostvarenje čak izašlo iz strateškog okvira EU, u čijim granicama do sada nije bilo Ukrajine i Moldavije. Zapadni Balkan je, uz Tursku, poslednje područje na kontinentu za koje je EU imala planove i preuzela obaveze da ga integriše u svoje redove. Ukrajina i Moldavija su bile deo takozvanog “istočnog partnerstva”, za koje se nije nudila perspektiva punopravnog članstva, već izvesni stepen ekonomske i političke saradnje. Kao sa prvim susedima.
U tom smislu, poruka evropskih lidera je vrlo jasna i uzaludan je svaki pokušaj da se ona osporava, a kamoli da se na nju utiče. Hladne glave je na Balkanu teško pronaći, ali ako ih ima one će razumno da zaključe da ukrajinski i moldavski slučaj konačno prekidaju “foliranje” koje već godinama poznajemo pod imenima – ispunjavanje kriterijuma za članstvo, pregovori po poglavljima (klasterima), ili dug pristupni proces. Očigledno, ništa ne mora da bude ni dugo ni komplikovano, da bi se preskočile važne etape u ulasku u EU.
Predlažući Ukrajinu za državu kandidata, Ursula fon der Lajen je saopštila da je Ukrajina “već implementirala oko 70 odsto EU pravila”!? Matematički prevedeno na do sada poznata poglavlja, to bi značilo da je Kijev savladao 25 od ukupno 35 pregovaračkih poglavlja. Tri više od Srbije, na primer, koja je za deset godina pregovaranje otvorila “samo” 22 poglavlja. Da li vam ovaj “odnos snaga” deluje realno, da ne pitamo da li je pošteno?
Za zapadnobalkanske države jedino ispravno čitanje poslednjih odluka iz Brisela treba da bude – Moraš neke uslove da ispuniš, ali uopšte ne moraš mnogo njih, naročito ne moraš sve. Posle odluka o Ukrajini i Moldaviji, ne postoji motivacija koja će vratiti Zapadni Balkan ispunjavanju uslova iz pregovaračkih poglavlja. Ovaj način dovođenja novih članica odavno je prevaziđen i on je već preživeo veliku promenu posle usvajanja sistema pregovaračkih klastera, koje je smislio Emanuel Makron. Ali ni za ovo jednostavnije i efikasnije rešenje više nema mnogo opravdanja.
Jednostavno, politički uslov je početak i kraj puta ka članstvu u Uniji. Srbija je odavno dobila početak, prešla dobar deo puta, ali za prolazak kroz cilj moraće da sačeka političku odluku. Da pojednostavimo do kraja. Kada bi Beograd danas potpisao sporazum sa Prištinom, Srbija bi sutra postala članica EU. Kada bi Severna Makedonija danas “ispeglala” identitetska pitanja sa Bugarskom, ušla bi u EU za mesec dana. Kada bi Kosovo danas potpisalo sporazum sa Beogradom, uveče bi mu bile ukinute vize, a za godinu dana ušlo bi u EU.
Deluje da su se u očekivanju ovakvih odluka evropskih lidera, na Balkanu ipak pojavile neke “hladne glave”, koje ne samo da su dobro procenile da će put u Brisel biti “mršav”, nego su i pokazale spreman odgovor. Po prvi put u kontekstu evropskih integracija videli smo ovih dana zajednički nastup nekoliko balkanskih saveznika, onih koji su se okupili oko inicijative “Otvoreni Balkan”. Trojica njegovih lidera – Vučić, Rama i Kovačevski najpre su imali zajedničke konsultacije oko toga da li uopšte ima vajde putovati u Brisel ili nema. Da bi dan kasnije, u Briselu, posle nepovoljnih vesti, održali zajedničku pres-konferenciju, govoreći jednim glasom.
Ovaj “manevar” zaslužuje mnogo više pažnje nego što mu je dato na Balkanu, a naročito u Evropi. Trojica “otvorenih” po prvi put su demonstrirali želju da iskorače iz krutog ekonomskog okvira u kojem su do sada zastupali svoju ideju balkanske trgovinske zajednice. Oni su pokazali da tri države žele zajedno da rade i kada je reč o evropskim integracijama, štaviše da prema EU nastupaju kao blok, a ne kao do sada pojedinačno, što je bilo i razumljivo imajući u vidu veliku razliku u pređenom putu ka članstvu u Uniji. Pokazali su da su međusobno solidarni, a naročito da će ubuduće igrati zajedno i jednim glasom kada je u pitanju EU-budućnost njihovih država.
Ovo je bio pragmatičan odgovor na pragmatično postavljanje EU, i koliko god će nekom izgledati kao politizovanje ideje “Otvorenog Balkana”, ovo je bilo zrelo ponašanje tri države, koje nisu pale u depresiju zbog još jednog u nizu zapostavljanja. Potpuno suprotno – na političku odluku (nepovoljnu) napravljen je politički odgovor, makar i u vidu zajedničkih priprema i zajedničke pres-konferencije. Evropski lideri tokom samita u Briselu nisu uspeli ni toliko, otkazana je čak i njihova rutinska pres-konferencija. I ko zna, u decembru će se ponovo okupiti predsednici i premijeri EU, Zapadni Balkan će ponovo biti jedna od važnih tačaka njihovih razgovora, moguće je da će tada biti boljih odluka. Ono što je sigurno je da ih bar jedan deo Balkana, onaj “otvoreni” neće čekati skrštenih ruku.