Obaranje aviona Pan-Ama iznad škotskog gradića Lokerbija 1988. odavno nije misterija, reč je o čistom terorističkom aktu u kojem je poginulo 270 ljudi. Većina su bili studenti koji su iskoristili popust da iz Evrope otputuju u Ameriku za božićne praznike. Libija je još za vreme Gadafija, 2003, priznala odgovornost za ovaj teroristički akt, i platila porodicama žrtava 2,7 milijardi dolara. To je, tek, za izvesno vreme sačuvalo glavu libijskom vođi, čija država je već tada bila jedna od nekolicine, koju su SAD i Zapad smatrali za sponzore terorizma.
Koliko nas deli od ponavljanja ovog redosleda u slučaju Rusije – od terorističkih akata do proglašenja ove države za sponzora terorizma? Ne mnogo.
Nedavno se navršilo osam godina od obaranja malezijskog džambo-džeta iznad istočne Ukrajine, iznad područja Donbasa, koje su tada već kontrolisale ruske paramilitarne snage. Dok Moskva ponavlja da sa raketiranjem malezijskog aviona i pogibijom 298 ljudi nema ništa već da je to delo Ukrajine, jedino je razumno da se pouzdamo u nalaze holandske istrage, koja je utvrdila da je avion oboren raketom ruske armije, prevezenom kamionom sa ruske teritorije u Donbas sa ciljem koji je kasnije ispunjen.
Samo ovim činom, Rusija može da ispuni kriterijum da bude proglašena za državu sponzora terorizma. Štaviše, ona nikoga nije sponzorisala da u njeno ime počini teroristički akt, ona ga je sama izvršila koristeći sopstvene vojne resurse, tako da se obaranjem leta MH-17 kvalifikuje za naziv “teroristička država”. Od tada, Rusija je dala još mnogo povoda da bude označena kao država sponzor terorizma.
Samo tokom agresije na Ukrajinu, Rusija je ubedljivo zaslužila ovu “titulu”. Njena vojna akcija u Ukrajini, osim što je nelegalna, svakodnevno daje dokaze o terorističkom delovanju, pre svega kroz neprestane napade na civile, sa namerom da se ostvari politički cilj, što je jedno od bazičnih određenja terorizma. Ruska armija u Ukrajini počinila je brojne ratne zločine protiv civila i na njihovom dokazivanju radi armija od 50.000 lokalnih istražitelja (Washington Post), a u tom poslu imaju sve veću međunarodnu pravnu podršku.
Ruska država tretira svoju agresiju na Ukrajinu kao odsudnu bitku protiv Zapada, a njeni najviši funkcioneri prete Evropi i Americi “sudnjim danom”. Nekadašnji predsednik Rusije Dmitrij Medvedev baš tim rečima je pretio Zapadu, ukoliko bude pokušaja da se Krim oružjem vrati Ukrajini. Retorika neodoljivo podseća na pokliče ISIS-ovih lidera upućivanih Zapadu ako nastavi da ih sprečava da osnuju Kalifat. Ovde nam čak nije potrebna analogija sa ISIS-om, ruska država već ima u svom redovnom vojnom sastavu ljude i jedinice, koji operaciju u Ukrajini smatraju za “džihad” i rat protiv “satane”. Nedavno je na ruskoj državnoj televiziji Apti Alaudinov, komandant čečenskih jedinica u Ukrajini objašnjavao da oni učestvuju u “svetom ratu”, pod komandom Vladimira Putina, a protiv “antihrista”.
Od pridruživanja Kubi, Severnoj Koreji, Iranu i Siriji u statusu države koja sponzoriše terorizam, Rusiju deli samo potpis američkog državnog sekretara Entonija Blinkena. Komitet američkog Senata za spoljne poslove doneo je 11. jula dopunjenu rezoluciju kojom se traži od državnog sekretara da proglasi Rusiju za državu sponzora terorizma. Spisak razloga je impozantan i oni sežu mnogo pre agresije na Ukrajinu. Na primer, brutalna upotreba sile protiv civila u Drugom čečenskom ratu, podrška nasilnim akcijama separatista u Donbasu, stradanje nevinih civila u Siriji tokom napada na pijace, medicinske objekte i škole, širenje terora na mnogim tačkama u svetu preko privatnih vojnih struktura, pod kontrolom Ministarstva odbrane (grupa Vagner). Na svim ovim mestima, kao i danas u Ukrajini, Rusija je činila i ne prestaje da čini ratne zločine u kojima stradaju nebrojeni civili, muškarci, žene i deca.
Dok u Vašingtonu traje odlučivanje da li će Rusija biti proglašena za terorističku državu, nema sumnje da je ona već zaslužila epitet “odmetničke” države (rogue state), koja takođe postoji u američkoj nomenklaturi neprijatelja svetskog mira. Madlen Olbrajt ih je precizno i najkraće definisala kao – države koje ne učestvuju u međunarodnom sistemu i nastoje da ga sabotiraju. Džordž Buš mlađi je 2002. godine o njima govorio kao o “osovini zla”, pominjući konkretno Severnu Koreju, Irak i Iran.
Današnja Rusija zaslužuje da bude u ovom društvu. Ona je već ekskomunicirana iz velikog broja važnih međunarodnih organizacija, a ni sama više ne pokazuje želju da učestvuje u globalnim poslovima, u okviru tradicionalnih multilateralnih institucija. Ona sledi jedino svoj mitski put obnove imperije i potčinjavanja svih koji se tome protive, ako treba i vojnom silom, kao što je slučaj sa Ukrajinom, pa i nuklearnim oružjem što sa žarom u očima prizivaju Putinovi propagandisti.
Za proglašavanje Rusije za terorističku državu nema suštinskih prepreka, razloga je više nego dovoljno. S obzirom da ovu “titulu” dodeljuju samo SAD, kao jedina prepreka pominje se to da bi ova mera bila samo simbolična, budući da su protiv Rusije već uvedene skoro sve moguće sankcije, koje bi se inače uspostavile protiv neke države ako se proglasi “sponzorom terorizma”. Međutim, čak i simboličko obeležavanje Rusije kao terorističke države imalo bi ogroman globalni efekat, naročito u očekivanju budućih međunarodnih sudskih procesa u vezi sa ratnim zločinima počinjenim u Ukrajini.
Uticaj bi bio veliki i na zapadno javno mnenje, posebno u Evropi, gde se pažnja prema ukrajinskoj tragediji sve više “hladi”, a kao mnogo veće brige isplivavaju cena gasa, grejanje, snabdevanje benzinom i hranom. Neke od vlada velikih evropskih zemalja morale bi dobro da objasne svojim građanima zašto posluju sa “terorističkom državom” i udovoljavaju njenim ucenjivačkim zahtevima.
Rusiju i Putina neće mnogo zabrinuti da li će ih na Zapadu nazivati teroristima ili ne. Njihovi agresivni planovi i akcije odavno se ne obaziru ni na koga, osim na sopstvene mistične ideje o ostvarenju velikog “ruskog sveta”. Rusija treba da bude označena kao “država sponzor terorizma” radi očuvanja civilizacijske svesti ostatka sveta, koji više ne sme da ima dilemu koja je prava priroda današnje Rusije.