Ruska propagandna industrija odnedavno ima novi proizvod, pa za svoja dejstva u Donbasu ističe da ih obavljaju “koalicione snage”, odnosno Rusija “ i saveznici”. Pošto iz Rusije dolazi malo toga originalnog, skoro ništa, tako su i formulacije o nekakvim “koalicionim snagama” u Donbasu nevešta kopija nekadašnjih vojnih akcija zapadnih saveznika na Bliskom istoku. S tom razlikom što su zapadne koalicije u Iraku, ili u Avganistanu zaista bile široko vojno savezništvo desetina država, dok ruska kopija “koalicionih snaga” podrazumeva Rusiju i vojne snage – Luganska i Donjecka.
Niko u svetu, osim preparirane ruske javnosti, ne može da “kupi” ovakav propagandni trik. On je jadan, koliko i napor da se bagateliše odlazak Mekdonaldsa, stvaranjem domaćeg lanca brze hrane “Vkusno” (ukusno) u napuštenim “mekovim” restoranima. Tužan je koliko i pokušaj da se u fabrikama “Toljati” obnovi proizvodnja “lade nive”, očerupane od svih viškova savremene tehnologije i vraćene na standard iz kasnih 1980-tih godina.
Rusija se bori da sebi pokaže da nije izolovana od sveta. Ona se bori sa tim već godinama, još otkako je 2014. anektirala ukrajinski Krim, zbog čega je potpala pod sankcije EU i Amerike. Godinama pokušava da zamaskira zid izolacije od sveta i ne pita za cenu bilo kakvog međunarodnog kontakta, susreta, konferencije na bilo koju temu. Odavno je ostala bez prostora da se pokaže kao aktivan međunarodni igrač, pa je često primorana da fabrikuje svoj međunarodni angažman, što često izgleda bizarno. Na primer, pričom o vojnom dejstvu “koalicionih snaga” u Donbasu.
Bizarna je bila i izjava Rusije u UN 1. juna da je zabrinuta zbog sukoba u istočnom delu Konga i da se nada da će vladine snage u saradnji sa mirovnjacima UN povratiti bezbednost u tom delu zemlje. To saopštava država koja tada već tri meseca razara suverenu državu Ukrajinu, na koju je izvršila agresiju, ubija i proteruje civile. Rusija ne očekuje bilo kakvu međunarodnu reakciju na ovu svoju “zabrinutost” o Kongu, svesna je da je u UN stavljena u ćošak, bez ikakvog uticaja, čak i izbačena iz jednog od njenih najvažnija tela – Saveta za ljudska prava. Njena misija u UN se “brine” o Kongu da bi se domaćoj, ruskoj, javnosti pokazalo da ona i dalje igra na međunarodnom terenu, da bi se koliko-toliko produžila iluzija o ruskoj nezamenljivosti na svetskoj sceni.
Usput, Sergej Lavrov je ovih dana bio u poseti Kongu, dočekao ga je šef diplomatije Žan Klod Gakoso, srdačno, raširenih ruku, obraćajući mu se na ruskom. Šta drugo očekivati od jednog svršenog studenta novinarstva sa univerziteta u Lenjingradu? Samo studenta?
Lavrovljeva “afrička turneja” tokom koje je došao i u Kongo, trebalo bi da zamaskira poslednju u seriji diplomatskih katastrofa, kada je sa samita G-20 u Indoneziji otišao brže nego što je došao. Ovo društvo zaista velikih i uticajnih država nije ga želelo uza sebe, bojkotovalo ga je, nisu želeli čak ni da se fotografišu sa njim pa je Lavrovljev ostanak bio neodrživ.
I Srbija je proteklih godina, teških za rusku diplomatiju, bila jedna od retkih tačaka u koji su lideri iz Moskve mogli da doputuju i da svojoj javnosti pokažu kako, eto, mogu i u Evropi da imaju susrete na visokom nivou. Ni to više ne mogu, a ponovo je Lavrov bio taj koji je bio izložen poniženju da fizički ne može da otputuje onde gde je, navodno, želeo.
Koliko je Moskva diplomatski izolovana, iz godine u godinu sve više, možda najbolje pokazuje i to što je na tradicionalnoj vojnoj paradi povodom Dana pobede, 2015 prisustvovalo oko 30 stranih državnika, čak i nekih iz zapadne Evrope. Da bi se taj broj iz godine u godinu drastično smanjivao, a poslednjih nekoliko parada je proteklo bez prisustva inostranih prijatelja. Štaviše, ove godine je čak i verni ruski saveznik, Kazahstan, odbio da kod sebe organizuje obeležavanje Dana pobede, što je izazvalo bes u Moskvi, koja se osetila izdanom.
Vladimir Putin se osmelio da nedavno prvi put napusti zemlju, otkako je pokrenuo invaziju na Ukrajinu. Očekivao je da će susret sa iranskim vođom Ali Hamneijem i turskim liderom Erdoganom u Teheranu biti diplomatski trijumf, sigurna propagandna operacija koja će snažno demantovati da je Moskva izolovana. Usledilo je, međutim, poniženje dok je sam, pred kamerama, čekao čitav minut da mu se za protokolarno fotografisanje pridruži turski predsednik. Ali, usledio je još bolniji, politički i vojni debakl, jer Iran okleva da Rusiji isporuči borbene dronove, a to je bio glavni razlog Putinovog prvog izlaska iz zemlje od početka agresije na Ukrajinu.
Serija diplomatskih neuspeha Rusije biće nastavljena, već sada je izvesno. Iz Moskve neće biti nikog na ceremoniji oproštaja od bivšeg japanskog premijera Šinzoa Abea koja je u Tokiju zakazana za kraj septembra. Japanska vlada će na ovaj komemorativni događaj najvišeg nivoa pozvati sve države sa kojima ima diplomatske odnose, ali ne i Rusiju, jer je Japan u krugu onih država koje su uvele sankcije za putovanja zvaničnika iz Moskve.
Što duže traje agresija na Ukrajinu, izolacija Rusije iz svetskih poslova biva sve čvršća, i za Moskvu sve nesnosnija. Rusija je postala neko sa kojim ne treba da budete viđeni u društvu, čak i na “masovnim” diplomatskim skupovima. Ona nosi imidž otpadnika iz globalnog poretka, pa čak i ako se niste svrstali u blok koji izoluje Rusiju, vaši kontakti sa Moskvom naići će na osudu od onih koji su vam sigurno mnogo važniji od Rusije. Da, na međunarodnoj diplomatskoj sceni, postoji “cancel culture” kada je Rusija u pitanju, ali njeni protagonisti to uopšte ne žele da kriju. Štaviše, traže od svih ostalih da im se pridruže u izolaciji Rusije, jer u tome je suština međunarodnog otpora vojnoj agresiji i poništavanju suverenosti i identiteta jedne velike zemlje kakva je Ukrajina.
Iako Putinovi propagandisti hrabre i sebe i svoju publiku da Rusiji niko nije potreban da obavi svoje istorijske poslove sa Ukrajinom, strah od izolacije se odavno uvukao u kosti lidera iz Kremlja. Da njega nema, Lavrov ne bi panično tražio prestonicu u kojoj žele da ga prime, a Putin ni do danas ne bi napuštao Moskvu. Poniženja kojima se izlažu u održavanju iluzije da je svet otvoren za Rusiju, sve su češća, a sa protekom vremena biće neizbežna. Sve do dana kada nijedna vrata na svetu više neće biti otvorena za moskovske lidere, a to je dan od kojeg u Kremlju istinski strahuju, jer znaju da se približava.