Ostavka generalne sekretarke Amnesty International Agnes Callamard više nije dovoljna za zadovoljenje pravde. Vreme je da Amnesty International završi svoju 60-togodišnju misiju i da ode u istoriju, dok još nisu iščezla sva sećanja na herojske dane borbe za ljudska prava. Skandal sa ukrajinskim izveštajem je trenutak koji Amnesty treba da iskoristi i da zauvek zatvori svoja vrata. To je jedini preostali častan izlaz, dostojan jednog dobitnika Nobelove nagrade za mir.
Nažalost, u AI to nisu shvatili i tako su osudili sebe na sramotan i mučan kraj. I ne samo sebe, već i sve svoje prethodnike koji su se u proteklih šest decenija iskreno borili protiv torture, uključujući i oca-osnivača Amnesty-a Petera Benensona. “Bolje je upaliti sveću, nego proklinjati mrak” („It is better to light a candle than to curse the darkness.“) – napisao je ovaj britanski advokat još 1961. u čuvenom tekstu u “Observeru”, u kojem je tražio oslobađanje dvojice portugalskih studenata, žrtvi Salazarove diktature i tako udario temelj jednoj od najvećih globalnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Gledajući danas svoje naslednike, Benenson bi verovatno rekao – “Bolje je ugasiti sveću, nego slaviti mrak”.
Amnesty International je izveštajem o Ukrajini slavio mrak i pomogao mu da bude još gušći. Optužbe na račun Ukrajine da svesno žrtvuje civile tako što u njihovoj blizini raspoređuje svoje vojne snage neoprostiva je podrška najvećem kršenju ljudskih prava koje je svet video od Drugog svetskog rata. Amnesty je ovim izveštajem učinio najveću uslugu ruskoj agresiji otkako je ona počela pre skoro šest meseci. Neuporedivo veću nego što su svi njeni propagandisti uradili zajedno od 24. februara. Ovo je usluga za koju bi Kremlj rado dao milijarde, jer toliko će zaista da vredi, ako Amnesty International bude preživeo i nastavio da radi kao i do sada.
Ili nisu shvatili šta su uradii, što je manje verovatno, ili začaureni u svoj mehur nedodirljivosti dobro znaju šta su uradili, ali nije ih briga (što je više verovatno), uglavnom u Amnesty-u i posle svih kritika ponavljaju da ostaju pri svom ukrajinskom izveštaju. Štaviše, idu i u protivnapad, pa svoje kritičare nazivaju “mafijom”, “ratnim propagandistima”, “trolovima”. Da li je ovo rečnik Kremlja, ili Nobelovca za mir 1977. i najvećeg svetskog moralnog autoriteta u borbi za pravdu i ljudska prava?
Da, ovo je organizacija koja šest decenija radi pod geslom nepristrasnosti, jednakog tretmana svih žrtava, otklona od svih vlada na svetu. Ili se sve vreme samo lažno predstavljala? Jer ukrajinski izveštaj Amnesty-a od 4. avgusta je najbezobzirnije izjednačavanje žrtve i dželata koje je savremeni svet video, ako ne računamo propagandu diktatorskih vlada za vreme ratova koje su vodile.
Ovde nije samo u pitanju usluga Kremlju, vredna milijarde, to je “samo” posledica. Zapitajmo se – otkuda uopšte ideja Amnesty-u da pravi izveštaj na ovu temu? Otkuda najvećem globalnom autoritetu za ljudska prava motiv da usred najvećeg kršenja ljudskih prava počne da istražuje da li ljudska prava krše i oni čija su ljudska prava brutalno zgažena, uključujući i pravo na život? Možda je analogija banalna, ali ovo bi bilo ravno sudiji koji bi umesto siledžiju, isleđivao žrtvu silovanja koliko je popila, da li je prešla ulicu na crveno, zašto je obukla baš tu kratku suknju, zašto je našminkana.
Tačno je u izveštaju Amnesty-a da ukrajinska vojska nekada pronalazi zaklon u školskim sportskim dvoranama. Tačno je i to što kažu da raspoređivanje vojske u školske zgrade, onda kada škole ne rade, nije prekršaj po međunarodnom ratnom pravu. Ali zašto onda uopšte o tome pišu? Koliko morate da ste licemerni da optužujete jednu naciju što se protiv agresora brani iz svojih gradova, kada agresor napada te iste gradove, ruši ih do temelja, proteruje stanovništvo, mnoge prisilno odvodi kod sebe, u logore? Kako po Amnesty-u treba da se ponaša ukrajinska vojska? Da napusti sve gradove, razmesti se po njivama i šumama i prepusti svoj narod progonu, bombardovanju do temelja i smrti?
Za šeficu Amnesty International-a Agnes Callamard raspoređivanje vojske u blizini civila nije incident, to je za nju “obrazac” (patern) koji primenjuje Kijev. Drugim rečima, ukrajinske vlasti svesno i sistematski žrtvuju svoj narod, sa ciljem da se ruskom napadaču nanese propagandna šteta jer ubija civile. Šokantno ili ne, ali ovo nisu stavovi ratnog štaba u Moskvi, koje slušamo već pola godine, ovo su stavovi lidera Amnesty International.
Posle ukrajinskog izveštaja, ni uz najveću toleranciju ne može se verovati ni u jedan nalaz, istraživanje, ni izveštaj Amnesty International-a. Sav njihov terenski rad (ako ga je uopšte bilo), svi njihovi polu-anonimni sagovornici (ako zaista postoje) ne vrede više ništa. Amnesty je svesno odbacio jedinu vrednost koju je imao i koju je godinama gradio, a to je poverenje.
Ukrajinski izveštaj je samo najveće i najteže nasilje koje je Amnesty naneo prvo sam sebi, a onda i milionima ljudi širom sveta, koji veruju u snagu nepristrasne borbe za zaštitu svih ljudskih prava. Njegova reputacija je već godinama narušena i to iznutra. Priznali su da je postojala rasna diskriminacija nadređenih prema osoblju Amnesty-a. Regrutovali su kao istraživače krajnje pristrasne ljude, na primer istaknute anti-izraelske (pro-palestinske) aktiviste da ispituju stanje ljudskih prava u Izraelu. Ignorišu nalaze i angažman lokalnih saradnika, već izveštaje prave sa unapred donetim stavovima.
Šefica kijevskog biroa Amnesty-a Oksana Pokalchuk i njeni saradnici su najnovije žrtve ovakve prakse, jer su “veliki šefovi” ignorisali njihove primedbe na nacrt izveštaja o Ukrajini. Napustili su organizaciju kao visoko-moralni ljudi, ostavljajući je da se sami snalaze sa žigom “instrumenta ruske propagande”, koji im je u odlasku, s pravom udarila gospođa Pokalchuk.
Komentator londonskog “The Telegraph” Stephen Pollard je precizno opisao u kakvom je stanju Amnesty International posle ukrajinskog izveštaja – “Amnesty je bezvredna, moralno bankrotirana laž (shum), koja pomaže terorističkim državama”. Ali to je samo odličan početak za potpunu demontažu ovakve štetočinske organizacije, koja će zbog svoje stare slave i dalje imati uticaj u slobodnom svetu, ako uskoro ne bude okončala svoj rad. Pošto, očigledno, njenim sadašnjim šefovima to ne pada na pamet, ostaje da se suoče sa težim, bolnijim i sramotnim načinom.
Najveći deo novca za finansiranje svojih akcija, Amnesty International dobija od pojedinaca i njihovih malih donacija. Prema finansijskom izveštaju za 2021. godinu, budžet Amnesty-a iznosio je 357 miliona dolara, a od toga je 1,7 miliona ljudi uplatilo male svote, u proseku 12,6 dolara mesečno, odnosno 257 miliona dolara. Svi ti ljudi ne samo da veruju u ispravnost ciljeva Amnesty International, u njihove metode za borbu protiv torture i autokratije, već su spremni da im daju svoj novac da istraju u toj borbi. Posle ukrajinskog izveštaja svi oni su teško prevareni i najmanje što mogu da urade za svoju savest je da momentalno prestanu da doniraju Amnesty International.
Isto važi i za poslovne partnere Amnesty-a, na primer za londonsku Lloyd Bank, kod koje ova organizacija ima račun. Da li je za jednu od najvećih i najuglednijih banaka na svetu reputacioni rizik da kao važnog klijenta ima nekog ko daje jak vetar u leđa osvajačkim ciljevima Putinove Rusije i njegovoj ratnoj propagandi? Šta će im takav klijent? Nije potreban ni reputaciji advokatske firme DLA Piper iz Londona koja je zvanični pravni zastupnik Amnesty Internationala i jedna od najvećih advokatskih firmi na svetu sa više od 4.000 pravnika i više od 90 kancelarija širom sveta. Amnesty nije više potreban nikome od onih koji su citirajući njegove izveštaje sticali globalni uticaj, niti bilo kome ko je ikada sa njima imao poslovni ili dobrotvorni odnos. Amnesty International je od 4. avgusta i ukrajinskog izveštaja ime sa kojim ne želite da imate nikakvu vezu, ako vam je na srcu sloboda i borba protiv tiranije.
Ni londonski “The Times” nema dilemu o tome kakva je jedina sudbina Amnesty Internationala – “Nekada poštovana humanitarna kampanja, Amnesty sada pokazuje žalosnu ravnodušnost prema ugnjetavanju. Pošto se pokazala meka prema zločinu i meka prema fašizmu, trebalo bi da ima pristojnosti da napusti pozornicu”.
Zato je ukraćivanje podrške Amnesty-u danas moralni čin. Ugasiti Amnesty International danas, jedini je način da njegova sveća i dalje osvetljava ovaj svet protiv tame torture i smrti.
Ostavka generalne sekretarke Amnesty International Agnes Callamard više nije dovoljna za zadovoljenje pravde. Vreme je da Amnesty International završi svoju 60-togodišnju misiju i da ode u istoriju, dok još nisu iščezla sva sećanja na herojske dane borbe za ljudska prava. Skandal sa ukrajinskim izveštajem je trenutak koji Amnesty treba da iskoristi i da zauvek zatvori svoja vrata. To je jedini preostali častan izlaz, dostojan jednog dobitnika Nobelove nagrade za mir.
Nažalost, u AI to nisu shvatili i tako su osudili sebe na sramotan i mučan kraj. I ne samo sebe, već i sve svoje prethodnike koji su se u proteklih šest decenija iskreno borili protiv torture, uključujući i oca-osnivača Amnesty-a Petera Benensona. “Bolje je upaliti sveću, nego proklinjati mrak” („It is better to light a candle than to curse the darkness.“) – napisao je ovaj britanski advokat još 1961. u čuvenom tekstu u “Observeru”, u kojem je tražio oslobađanje dvojice portugalskih studenata, žrtvi Salazarove diktature i tako udario temelj jednoj od najvećih globalnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Gledajući danas svoje naslednike, Benenson bi verovatno rekao – “Bolje je ugasiti sveću, nego slaviti mrak”.
Amnesty International je izveštajem o Ukrajini slavio mrak i pomogao mu da bude još gušći. Optužbe na račun Ukrajine da svesno žrtvuje civile tako što u njihovoj blizini raspoređuje svoje vojne snage neoprostiva je podrška najvećem kršenju ljudskih prava koje je svet video od Drugog svetskog rata. Amnesty je ovim izveštajem učinio najveću uslugu ruskoj agresiji otkako je ona počela pre skoro šest meseci. Neuporedivo veću nego što su svi njeni propagandisti uradili zajedno od 24. februara. Ovo je usluga za koju bi Kremlj rado dao milijarde, jer toliko će zaista da vredi, ako Amnesty International bude preživeo i nastavio da radi kao i do sada.
Ili nisu shvatili šta su uradii, što je manje verovatno, ili začaureni u svoj mehur nedodirljivosti dobro znaju šta su uradili, ali nije ih briga (što je više verovatno), uglavnom u Amnesty-u i posle svih kritika ponavljaju da ostaju pri svom ukrajinskom izveštaju. Štaviše, idu i u protivnapad, pa svoje kritičare nazivaju “mafijom”, “ratnim propagandistima”, “trolovima”. Da li je ovo rečnik Kremlja, ili Nobelovca za mir 1977. i najvećeg svetskog moralnog autoriteta u borbi za pravdu i ljudska prava?
Da, ovo je organizacija koja šest decenija radi pod geslom nepristrasnosti, jednakog tretmana svih žrtava, otklona od svih vlada na svetu. Ili se sve vreme samo lažno predstavljala? Jer ukrajinski izveštaj Amnesty-a od 4. avgusta je najbezobzirnije izjednačavanje žrtve i dželata koje je savremeni svet video, ako ne računamo propagandu diktatorskih vlada za vreme ratova koje su vodile.
Ovde nije samo u pitanju usluga Kremlju, vredna milijarde, to je “samo” posledica. Zapitajmo se – otkuda uopšte ideja Amnesty-u da pravi izveštaj na ovu temu? Otkuda najvećem globalnom autoritetu za ljudska prava motiv da usred najvećeg kršenja ljudskih prava počne da istražuje da li ljudska prava krše i oni čija su ljudska prava brutalno zgažena, uključujući i pravo na život? Možda je analogija banalna, ali ovo bi bilo ravno sudiji koji bi umesto siledžiju, isleđivao žrtvu silovanja koliko je popila, da li je prešla ulicu na crveno, zašto je obukla baš tu kratku suknju, zašto je našminkana.
Tačno je u izveštaju Amnesty-a da ukrajinska vojska nekada pronalazi zaklon u školskim sportskim dvoranama. Tačno je i to što kažu da raspoređivanje vojske u školske zgrade, onda kada škole ne rade, nije prekršaj po međunarodnom ratnom pravu. Ali zašto onda uopšte o tome pišu? Koliko morate da ste licemerni da optužujete jednu naciju što se protiv agresora brani iz svojih gradova, kada agresor napada te iste gradove, ruši ih do temelja, proteruje stanovništvo, mnoge prisilno odvodi kod sebe, u logore? Kako po Amnesty-u treba da se ponaša ukrajinska vojska? Da napusti sve gradove, razmesti se po njivama i šumama i prepusti svoj narod progonu, bombardovanju do temelja i smrti?
Za šeficu Amnesty International-a Agnes Callamard raspoređivanje vojske u blizini civila nije incident, to je za nju “obrazac” (patern) koji primenjuje Kijev. Drugim rečima, ukrajinske vlasti svesno i sistematski žrtvuju svoj narod, sa ciljem da se ruskom napadaču nanese propagandna šteta jer ubija civile. Šokantno ili ne, ali ovo nisu stavovi ratnog štaba u Moskvi, koje slušamo već pola godine, ovo su stavovi lidera Amnesty International.
Posle ukrajinskog izveštaja, ni uz najveću toleranciju ne može se verovati ni u jedan nalaz, istraživanje, ni izveštaj Amnesty International-a. Sav njihov terenski rad (ako ga je uopšte bilo), svi njihovi polu-anonimni sagovornici (ako zaista postoje) ne vrede više ništa. Amnesty je svesno odbacio jedinu vrednost koju je imao i koju je godinama gradio, a to je poverenje.
Ukrajinski izveštaj je samo najveće i najteže nasilje koje je Amnesty naneo prvo sam sebi, a onda i milionima ljudi širom sveta, koji veruju u snagu nepristrasne borbe za zaštitu svih ljudskih prava. Njegova reputacija je već godinama narušena i to iznutra. Priznali su da je postojala rasna diskriminacija nadređenih prema osoblju Amnesty-a. Regrutovali su kao istraživače krajnje pristrasne ljude, na primer istaknute anti-izraelske (pro-palestinske) aktiviste da ispituju stanje ljudskih prava u Izraelu. Ignorišu nalaze i angažman lokalnih saradnika, već izveštaje prave sa unapred donetim stavovima.
Šefica kijevskog biroa Amnesty-a Oksana Pokalchuk i njeni saradnici su najnovije žrtve ovakve prakse, jer su “veliki šefovi” ignorisali njihove primedbe na nacrt izveštaja o Ukrajini. Napustili su organizaciju kao visoko-moralni ljudi, ostavljajući je da se sami snalaze sa žigom “instrumenta ruske propagande”, koji im je u odlasku, s pravom udarila gospođa Pokalchuk.
Komentator londonskog “The Telegraph” Stephen Pollard je precizno opisao u kakvom je stanju Amnesty International posle ukrajinskog izveštaja – “Amnesty je bezvredna, moralno bankrotirana laž (shum), koja pomaže terorističkim državama”. Ali to je samo odličan početak za potpunu demontažu ovakve štetočinske organizacije, koja će zbog svoje stare slave i dalje imati uticaj u slobodnom svetu, ako uskoro ne bude okončala svoj rad. Pošto, očigledno, njenim sadašnjim šefovima to ne pada na pamet, ostaje da se suoče sa težim, bolnijim i sramotnim načinom.
Najveći deo novca za finansiranje svojih akcija, Amnesty International dobija od pojedinaca i njihovih malih donacija. Prema finansijskom izveštaju za 2021. godinu, budžet Amnesty-a iznosio je 357 miliona dolara, a od toga je 1,7 miliona ljudi uplatilo male svote, u proseku 12,6 dolara mesečno, odnosno 257 miliona dolara. Svi ti ljudi ne samo da veruju u ispravnost ciljeva Amnesty International, u njihove metode za borbu protiv torture i autokratije, već su spremni da im daju svoj novac da istraju u toj borbi. Posle ukrajinskog izveštaja svi oni su teško prevareni i najmanje što mogu da urade za svoju savest je da momentalno prestanu da doniraju Amnesty International.
Isto važi i za poslovne partnere Amnesty-a, na primer za londonsku Lloyd Bank, kod koje ova organizacija ima račun. Da li je za jednu od najvećih i najuglednijih banaka na svetu reputacioni rizik da kao važnog klijenta ima nekog ko daje jak vetar u leđa osvajačkim ciljevima Putinove Rusije i njegovoj ratnoj propagandi? Šta će im takav klijent? Nije potreban ni reputaciji advokatske firme DLA Piper iz Londona koja je zvanični pravni zastupnik Amnesty Internationala i jedna od najvećih advokatskih firmi na svetu sa više od 4.000 pravnika i više od 90 kancelarija širom sveta. Amnesty nije više potreban nikome od onih koji su citirajući njegove izveštaje sticali globalni uticaj, niti bilo kome ko je ikada sa njima imao poslovni ili dobrotvorni odnos. Amnesty International je od 4. avgusta i ukrajinskog izveštaja ime sa kojim ne želite da imate nikakvu vezu, ako vam je na srcu sloboda i borba protiv tiranije.
Ni londonski “The Times” nema dilemu o tome kakva je jedina sudbina Amnesty Internationala – “Nekada poštovana humanitarna kampanja, Amnesty sada pokazuje žalosnu ravnodušnost prema ugnjetavanju. Pošto se pokazala meka prema zločinu i meka prema fašizmu, trebalo bi da ima pristojnosti da napusti pozornicu”.
Zato je ukraćivanje podrške Amnesty-u danas moralni čin. Ugasiti Amnesty International danas, jedini je način da njegova sveća i dalje osvetljava ovaj svet protiv tame torture i smrti.