Dok stoje iznad tek preminulog Staljina, njegovi najbliži drugovi – Hruščov, Berija, Maljenkov, Molotov dobro znaju da je u toku istorijski trenutak, ali nikome od njih ne pada na pamet da ovu istorijsku raskrsnicu iskoriste da povedu svoju zemlju nekim novim putem. Zanima ih isključivo gde će se oni naći u novoj arhitekturi moći, koja se pravi već od poslednjeg izdaha velikog i besmrtnog vođe. Iako je ova scena u vrhunskoj filmskoj satiri “Staljinova smrt” (2017) samo umetničko gledanje na jedan istorijski događaj, ona je verodostojno tumačenje odnosa vlasti, moći i narodne volje duboko ukorenjenom u ruskom društvu.
Ako Rusija ima ikakvu čvrstu društvenu tradiciju, onda je to pomirljivost prema svakom obliku državne vlasti. Ruski narod pasivno posmatra svaku promenu, ne pokreće ih, i čeka ishod svake od njih, da bi joj se što pre prilagodio. Promene u Rusiji nikada nisu bile evolutivne, one su se događale tek kad dotadašnji sistem kolabira do samouništenja. Nacija je u svakoj od tih promena bila žrtva koja je snosila posledice. Ali to je cena koju plaća za svoju tradicionalnu pasivnost, za svoj duboko usađen osećaj da ne može da utiče na odluke koje država donosi u njegovo ime.
Istraživači u Woodrow Wilson Centru kažu da je taj osećaj “najstabilniji nalaz” u svim ispitivanjima javnog mnenja u celom periodu posle pada komunizma. Zavisno od godine, samo četiri do 15 odsto Rusa smatra da može da utiče na događaje koje se tiču cele zemlje. Rusko društvo je nesposobno ili nevoljno da utiče na odluke koje donosi njegova vlada, ko god sedeo u toj vladi.
Ni agresija na Ukrajinu ne menja ovako duboko ukorenjen podanički odnos. Bez obzira na to što se nijednoj ruskoj statistici danas ne može verovati, povremena istraživanja koja govore da invazija na Ukrajinu ima podršku 60, 70 ili 80% populacije, da Vladimir Putin ima slične procente podrške, sigurno odražavaju realno stanje svesti ruske nacije. Ima tumačenja (Vladislav Inozemtsev) da ovde nije reč o aktivnoj podršci, u smislu da je 70 ili 80% ljudi u Rusiji spremno da sutra ode u rat, naprotiv. Reč je o tradicionalnoj socijalnoj letargiji, prema važnim državnim pitanjima, uzrokovanoj uglavnom strahom od odmazde.
Ali, da li je to razlog da se ogromna većina građana Rusije amnestira od odgovornosti za agresiju na drugu nezavisnu državu i za sva razaranja i ratne zločine koji su tamo počinjeni? Da li je ovo samo Putinov rat, ili je ipak ovo rat cele Rusije protiv Ukrajine.
Ni prvog dana agresije, a još više šest meseci kasnije, dileme ne bi smelo da bude. Rusija je zajedno sa svojim liderom, a ne protiv svoje volje, krenula u osvajački pohod, podržava ga, dopušta da on traje i očekuje od njega uspeh, pobedu i plen. Ne postoji “druga Rusija” koja se protivi ratu. Ako je i postojala, kada je prvih dana agresije demonstrirala ulicama Sankt Peterburga i Moskve, vrlo brzo je nestala pod presijom režima i drakonskih kazni za otpor “specijalnoj vojnoj operaciji”. Od tih prvih dana agresije, u Rusiji nema otpora invaziji, nema čak ni pojedinačnih izliva anti-ratne hrabrosti.
Vidljiva je ostala samo ona Rusija koja želi uništenje Ukrajine, a potom (ili u isto vreme) i uništenje Zapada, ovakvog kakav jeste. To nisu samo poruke desetina političara, naučnika i novinara koji se smenjuju u centralnim i najgledanijim talk-show programima na državnoj TV iz dana u dan. To nije samo stvar cenzure, gde je dopušten i poželjan samo rečnik rata, uništenja i konačne pobede. U tom nadmetanju koliko brzo i koliko brutalno se može zbrisati Ukrajina, Evropa i istočna obala SAD učestvovalo je u proteklih šest meseci sasvim dovoljno ljudi iz društvene elite da se njihov stav može preslikati na celo društvo.
Po brutalnoj retorici prednjače, razumljivo, ljudi iz najvišeg državnog establišmenta. Nekadašnji predsednik i premijer Dmitri Medvedev u jakoj konkurenciji ubedljivo vodi u ratobornim porukama i neka to bude njegov pokušaj da se ponovo vrati u najviše krugove vlasti, ali to što govori ostavlja vrlo dubok trag na stavove cele populacije. Kada za Ukrajinu i Zapad kaže da su “kopilad i degenerici”, da žele smrt Rusiji i da im zbog svega toga želi da nestanu, Medvedev nije nikakav čudak sa ulice, on je doskorašnji predsednik i premijer Rusije, čovek čija se reč sluša i njoj se veruje.
Onda ne treba da čudi kada se neki od podanika nađu u šoku jer ne shvataju zašto im se uskraćuju važni delovi njihovih dosadašnjih života. Ćerka Dmitrija Peskova, Jelisaveta, bila je šokirana kada su i protiv nje uvedene sankcije na putovanje i raspolaganje imovinom na Zapadu, smatrala je da je to nepravedno, da ona nema nikakve veze sa ratom u Ukrajini. Ipak, Jelisaveta živi u Francuskoj, ne u Rusiji. Ni jedna Instagram-influenserka nije znala zašto je ugašena “mreža koja je njen život”, dok se u suzama opraštala od pratilaca. Svi Rusi osetili su na neki način odgovor civilizacije na to što njihova vlast radi u njihovo ime, ali tragično je što ogromna većina njih i dalje ne dovodi u vezu uzrok i posledicu.
Nedavno balkansko iskustvo je veoma slično, i jednako kao i rusko daleko je od “Stokholmskog sindroma”. Slavljenje Ratka Mladića i dan danas je iskreno i prilično vatreno u Srbiji, Crnoj Gori, u srpskom entitetu u Bosni i Hercegovini, uprkos tome što je u Hagu osuđen za najteže ratne zločine tokom rata 1990-tih. Njegovi poštovaoci su nacionalisti i pro-ruski populisti, i oni ne oslikavaju murale sa likom Ratka Mladića i nose majice sa njegovom siluetom zato što smatraju da je nepravedno osuđen, pa traže “pravdu za srpskog generala”. Oni vrlo dobro znaju da je Mladić počinio genocid i druge zločine za koje je osuđen i slave ga upravo zbog toga, nesrećni što Mladićeva “politika” nije ostala mainstream, sve do konačne “pobede”.
Rusija će nastaviti da slavi Putina čak i onda kada se bude srušio njegov ratni pohod na Ukrajinu. Slaviće i njegovog naslednika, jer ni on zasigurno neće izvući pouku iz katastrofe i povesti zemlju nekim drugim putem. Zašto bi to radio kada oko sebe, kao svoj narod, ima milione saučesnika, a ne protivnike svega što se dešavalo. Ni neka buduća Rusija neće moći da se pravda da je pod teretom odmazde ćutala dok je razarana Ukrajina. Ona je u tom pohodu učestvovala svesno i sa žarom, godinama i decenijama, kličući svom lideru čiji je plan za obnovu “istorijske Rusije” i stvaranje “ruskog sveta” prigrlila kao svoj. Prekasno je da traga za izgovorom da je ovo samo Putinov rat. Ovo je rat koji vodi Rusija i u njemu je zajedno sa svojim vođom.