Prvi dolarski milijarderi iz Rusije pojavili su se na Forbsovoj listi 1997. godine. Tada su bila samo četvorica, a danas ih je 83. Toliko broji najuži krug oligarha oko Vladimira Putina, jer kao što pokazuju Forbsove liste, stvorila ih je njegova vladavina. Skoro da ih nije bilo pre Putinovog dolaska na vlast 2000. godine, iako je surova privatizacija državnih resursa tada već bila završena. Ovaj klub najbogatijih danas vraća uslugu svom političkom mentoru, oni su dužni da podržavaju, ili makar da ne ometaju, njegov životni projekat – agresiju na Ukrajinu.
Istorija ovog kluba ustvari je priča o odnosima u mafijaškim organizacijama, ne na relaciji “obične” države i “običnih” kapitalističkih preduzeća. Prateći tu istoriju, neodoljivo nam se javljaju scene samita mafijaških porodica iz najslavnijih holivudskih filmova, na primer iz “Kuma” ili “Bilo jednom u Americi”. Prvi i najvažniji takav sastanak održan je u Kremlju polovinom 2000. godine, samo nekoliko meseci posle prve Putinove predsedničke inauguracije. S jedne strane bio je novi lider države, vojske i bezbednosnih službi, a sa druge 21 tadašnji vodeći biznismen. Na ovom susretu za gigantskim stolom u Kremlju, pao je prvi, strateški dogovor o pravilima igre za budućnost. Putin je obećao da neće preispitivati paklenu privatizaciju iz 1990-tih, a zauzvrat je tražio lojalnost. Pre svega da ovi uticajni ljudi ne rade protiv njegove vlade preko medija koje su kontrolisali i političkog uticaja koji su nesumnjivo imali. Doslovce im je rekao – Pod svojom kontrolom imate političke i kvazi-političke strukture. Na ovom sastanku sklopljena je omerta, donet je kodeks koji će trajati pune dve decenije.
Naredni sastanak ove “težine” održan je 24. februara ove godine, na dan kada je Rusija napala Ukrajinu. Sala u Kremlju bila je popunjena milijarderima, a njihov lider, bez koga ne bi bili to što jesu, ponovo je tražio lojalnost. Sada je cena te lojalnosti bila mnogo veća nego ikada ranije, zato što su protiv svih već tada bile podignute sankcije, i to lične. Blokirane su njihove milijarde u zapadnim bankama, zarobljeni su njihovi mlazni avioni, jahte dugačke po sto i dvesta metara, njihove vile u Londonu, Nici i Toskani. Bio je veći i ulog za iskazivanje lojalnosti, jer Putinova država krenula je u rat za ostvarenje svog mitskog “ruskog sveta”, u finalnu epizodu svoje osvajačke i rušilačke doktrine vraćanja “istorijskih teritorija”.
Svako ko je pomislio da treba da se suprotstavi, ili makar da ne učestvuje svom snagom u ovom poslu, dobijao je s vremena na vreme jasnu opomenu da se to neće praštati. U proteklih šest meseci, koliko Rusija pokušava da okupira Ukrajinu, pod nerazjašnjenim okolnostima stradalo je najmanje osam vrhunskih ruskih biznismena, čelnika nekoliko najvećih kompanija. Poslednji od njih, prvi čovek naftnog giganta “Lukoil” Ravil Maganov možda je zaista slučajno pao sa prozora (ili balkona) moskovske bolnice, ili je počinio samoubistvo, kako pišu kontrolisani ruski mediji. A možda je, ipak, nastradao zato što je jedan od retkih biznismena iz vrha, koji o agresiji na Ukrajinu nije imao lepe reči. Njegov “Lukoil” je još u martu tražio prekid rata, a to se teško prašta. Iz “Lukoila” je u maju stradao i njegov nekadašnji izvršni direktor Aleksandar Subotin, takođe pod nerazjašnjenim okolnostima. Osim za državnu propagandu koja ga diskredituje da je umro “posle posete šamanu”.
Nisu jasne ni okolnosti pod kojima su umrli/ubijeni Leonid Šulman, jedan od direktora u Gasprom-investu i Aleksandar Tjulakov takođe jedan od čelnih menadžera u Gaspromu (pronađen mrtav u svojoj garaži). Nema traga o ubistvu Vladislava Avajeva, nekada potpredsednika Gasprom-banke, njegove supruge i njihove ćerke u moskovskom stanu. Baš kao ni o ubistvu čelnika gasnog giganta “Novateka” Sergeja Protosenje i porodice u njihovom stanu u Španiji. Ne zna se ni zašto su u martu u Nižnjem Novgorodu na smrt izbodeni Vasilij Meljnikov, vlasnik medicinske kompanije “Medstom”, njegova supruga i dvoje dece. Kao što se ne zna kako je u svom stanu u Engleskoj skončao ruski gasni milijarder ukrajinskog porekla Mihail Votford. Ili je besmisleno čekati odgovore ruske istrage povodom ovih slučajeva?
Bilo bi razumno tražiti samo jedan odgovor – na koji način su ovi nesretni ljudi prekršili davno donet kodeks lojalnosti? Jer smrt najmanje osmorice vrhunskih rukovodilaca iz najvećih ruskih kompanija, za samo šest meseci ruske agresije na Ukrajinu ne može biti “redovan” kriminal, čak ni u ruskim mirnodopskim uslovima, a kamoli u ratnim.
Verovatno znajući šta će se dešavati u otadžbini ako pokušaju da podignu glas protiv agresije, neki iz kruga u kojem vlada omerta, pokušali su da pobegnu van zemlje, iako i sami svesni da to nije garancija da će se naživeti. Najpoznatiji je Putinov ekonomski saradnik Anatolij Čubajs, nekadašnja desna ruka Borisa Jeljcina, po mnogima “otac” privatizacije iz 1990-tih, i što je naročito važno jedan od retkih koji je politički preživeo transfer iz Jeljcinove u Putinovu eru. Pobegao je iz Moskve posle mesec dana od napada na Ukrajinu, viđen je posle toga u Turskoj, na Kipru u izraelu, da bi nedavno bio primljen u bolnicu, negde u Evropi, u teškom stanju, verovatno usled trovanja.
Iz Rusije je sa porodicom pobegao i Igor Volobujev, potpredsednik Gasprom-banke, i to u Ukrajinu, da se bori na strani svog naroda, protiv agresije koju je poveo i njegov doskorašnji poslodavac. Od početka agresije iz Rusije su pobegli i član borda Sberbanke Lev Hasis i zamenik direktora Aeroflota Andrej Panov.
Niko od njih ne može da bude spokojan novim životom u dobrovoljnom izgnanstvu, zato što dobro znaju od čega beže. Na to ih povremeno podsećaju vesti iz domovine o misterioznim pogibijama jednog po jednog iz najuže “familije” u kojoj vlada zakon lojalnosti “našoj stvari”. Odmetništvo se plaća glavom.
Ako u nečemu postoji neprekinuta istorijska nit, čak i tradicija na kojoj Putin gradi “ruski svet”, onda su to likvidacije izdajnika i odmetnika iz najužeg bratstva na vlasti, bez obzira da li je na vrhu car, partijski gensek, ili izabrani predsednik kapitalističke Rusije. Ruka osvete je duga i strpljiva, jer nelojalnost kad-tad mora biti kažnjena surovo i mora da bude primer. Suprotstavljanje današnjoj Rusiji u njenom osvajačkom poduhvatu, ne može da bude uspešno samo preko vojne odbrane napadnutih zemalja i teritorija. Taj otpor može biti efikasan tek ako u sebi sadrži i logiku policijske borbe protiv mafije, zato što je priroda režima u Kremlju takva da traži anti-mafijašku strategiju i akciju. To nije (samo) borba protiv odmetničke i agresivne države, to je borba protiv ekstremno bogatog bratstva u kojem vladaju zakoni odanosti, a vrhunska vrednost je novac. “Ruski svet” je samo bezvredni natpis na sefu u kojem su stotine mlijardi opljačkanih u Rusiji i širom sveta, a njih će bratstvo braniti bez obzira na žrtve koje ostavlja za sobom.