Na Zapadu je odjednom zavladalo iznenađenje zbog mogućnosti da Ukrajina pobedi Rusiju, izbaci je sa svoje teritorije i da odbrani zemlju od agresora. Bilo je potrebno neko vreme da svi, pa čak i Moskva priznaju da je velika ukrajinska kontraofanziva na području Harkova donela rezultat i da je reč o do sada najvećoj prekretnici u 200-dnevnom ratu. Ali otkud iznenađenje pred opcijom, koju je otvorila velika ukrajinska vojna operacija, da je na vidiku kraj ruske agresije, pobeda Ukrajine, a verovatno kao posledica i slom u Kremlju?
Američki portal „The Atlantic“, sa lica mesta, iz Ukrajine, daje detaljnu analizu, praćenu procenom razvoja vojnih i političkih događaja pod naslovom – „Vreme je da se pripremimo za pobedu Ukrajine“. Istog dana, „Washington Post“ na istu temu razgovara sa Frensisom Fukujamom, i podseća ga da je sredinom marta bio uveren da će Ukrajina pobediti, pa šest meseci kasnije i posle ukrajinske kontraofanzive postavlja mu pitanje da li je i dalje u to uveren. „Ukrajinci će nastaviti da razbijaju Ruse. Teško je tačno znati koliko će to trajati. Ali mislim da neće dugo”, uveren je profesor sa Stenforda.
Zaista, ukrajinsko oslobađenje ogromne teritorije od ruske okupacije bilo je iznenađenje za mnoge, naročito za one koji ne prate pomno tok ratnih operacija, a možda ih je i “uspavalo” letošnje stagniranje, u kojem nijedna strana nije ostvarila napredak na terenu. Nekima je bilo iznenađenje čak i to što su se ruske trupe munjevito povukle, uz žrtve i ostavljajući za sobom veliku količinu oružja. Kao da ni posle pola godine nisu razumeli da je sve to daleko od “druge armije na svetu”, kako su sami sebe nazivali. Ali, da li posle skoro sedam meseci pravedne i odlučne borbe protiv agresora, bilo koga treba da iznenadi mogućnost da Ukrajina bude konačni pobednik?
Na ovom mestu smo pre tačno šest meseci, u isto vreme kada I Fukujama u “Washington Postu” procenili da je ukrajinska pobeda u ratu protiv Rusije neminovna. Pod naslovom “Dan posle Putina”, a nepunih mesec dana od početka agresije, procenili smo da Putina treba isključiti kao faktora iz bilo kakvih budućih kalkulacija na međunarodnoj političkoj sceni. A naročito da se u partnerstvo sa njim ulažu bilo kakva očekivanja i nade da će se od tog partnerstva imati koristi posle ukrajinske agresije. “Nezamislivo je da ukrajinska kriza bude okončana, na bilo koji način, a da se Vladimir Putin vrati na međunarodnu arenu kao prihvatljiv partner i ravnopravan sagovornik”, pisali smo polovinom marta.
Da, svet itekako treba da bude spreman za ukrajinsku pobedu i oslobađanje ove zemlje od ruske agresije. Ako nije bio spreman na samom početku, onda je za to došao poslednji trenutak, jer je ofanziva na području Harkova jasno pokazala da je obrt u toku, i da je sled događaja na bojnom polju izvestan. Ovaj uspeh ukrajinske vojske nije konačna pobeda, verovatno će biti još pomeranja klatna na jednu i drugu stranu, ali pravac rata sada treba da bude vidljiv svakome i niko više nema pravo da bude iznenađen ukrajinskim trijumfom.
To naročito važi za one države i njihove lidere, koji i dalje smatraju Putina za sagovornika, u najmanju ruku, a u suštini za političkog i trgovinskog partnera, koji ovih dana možda radi nešto “prljavo” i teško prihvatljivo. Ali, računaju, neko primirje u Ukrajini će ga ponovo vratiti u međunarodnu arenu kao sagovornika bez kojeg rešenja neće biti moguća. Ima ih u najrazvijenijim zemljama Zapadne Evrope, i među članicama EU i NATO, ima ih čak i u Americi, da ne govorimo o Turskoj ili Balkanu.
Tretiranje Putina kao neželjenog, ali nezaobilaznog sagovornika/partnera – to je ono što Putin očekuje od drugih, čemu se nada i od čega vidi korist. Niko drugi, osim njega, ne može da profitira ako i posle ukrajinske agresije ostane faktor koji se “pita” za bilo šta na svetskoj sceni. Čak ni Rusija od toga neće imati korist, već samo Putin, ali za Rusiju je izgleda kasno da to shvati.
Nije, međutim, kasno za sve ostale u Evropi i Americi, naročito za neke od njihovih lidera koji buduću arhitekturu na razmeđu Evrope i Azije još uvek ne vide bez učešća Vladimira Putina. Trebalo bi da uspešna ukrajinska kontraofanziva protiv ruskih osvajača bude poslednji alarm za buđenje ovakvih zabluda, jer puna pobeda može doći brže nego što su mnogi za to spremni. Ako i dalje imaju bilo kakve poslove sa ruskim vođom, a imaju, trebalo bi što pre da ih prekidaju, jer će danom kraja rata u Ukrajini doći i “Dan posle Putina” o kojem smo pisali u martu.
Rusija će tog dana proglasiti pobedu u Ukrajini, u to nema nikakve sumnje. Izabraće jedan od svojih brojnih do sada saopštenih ratnih ciljeva i proglasiće da je on ispunjen, možda će na Crvenom trgu tim povodom biti održana i pobednička parada, a u zemlji proglašen praznik. Može Putin o tome dosta da nauči od svog, jednako agresivnog, prethodnika u ratovanju – Slobodana Miloševića, koji je slom države Srbije na Kosovu 1999, povlačenje njenih snaga bezbednosti i ulazak trupa NATO na Kosovo proglasio kao pobedu u tromesečnom ratu i ostvarenje prvobitno planiranih ciljeva. Kao što ni Miloševićevo propagandno maskiranje poraza nije promenilo realnost, tako ni Putinov budući “trijumf” neće sakriti činjenicu da je Rusija poražena u Ukrajini i da je izopštena iz sveta, izolovana i osuđena na propadanje. Ako i samo pomisli da je neki budući “Dan pobede” stvaran.