Moskva je tradicionalno netalentovana da odabere saveznike, a još više da ta savezništva održi, čak i onda kada ih teškom mukom uspostavi. Oba hendikepa potiču od moskovskog kompleksa više vrednosti, u tome njeni povremeni saveznici nemaju nikakvu krivicu. Uoči Drugog svetskog rata, odabrani partner Sovjeta bio je Hitler, dok je u isto vreme u Londonu, na primer, postojao lider koji je znao da je to đavolji savez, pa se na kraju izborio da svoju veliku zemlju povede u uništenje zla. Dok je Čerčil u Hitleru nepogrešivo prepoznao uništitelja civilizacije protiv kojeg se mora boriti do njegovog uništenja, u Moskvi su mislili da je Firer poželjan istorijski drug, u čijoj senci mogu da ostvare svoje imperijalne snove.
Ne znamo, još uvek, šta su u Kremlju mislili dan uoči napada na Ukrajinu, ali sve govori da su računali s tim da će mnogi podržati njen osvajački pohod. U najgorem slučaju da se neće mešati. Pod naletom imperijalnog adrenalina osećali su da im niko nije ni potreban, jer su svetska sila koja nikoga ne mora da zove u koaliciju. Ali, suočeni sa oštrim ukrajinskim otporom i herojstvom ukrajinskog naroda, veoma brzo su počeli da tragaju za saveznicima koji bi makar i verbalno podržali njenu agresiju. Ispostaviće se da se Moskvi malo ko javlja na telefonski poziv.
Posle osam meseci razaranja Ukrajine, Moskva traži razgovore, nudi dijalog, vuče za rukav koga god može da se sedne za sto i razgovara o miru. Pomirljiva retorika naprasno se pojavljuje u Kremlju, jer se približava samit G-20 na Baliju, u Indoneziji, a na njemu šansa da Putin dobije sastanak sa nekim „velikim“. Bar su tako procenili stratezi u Moskvi. Medjutim, kakvi stratezi takve su im i procene.
Suočena sa raspadom svoje zločinačke operacije u Ukrajini, potopom svoje vojne sile, samoproglašene drugom po snazi u svetu, a naročito agresivne politike koju je u mnogo navrata u poslednjih osam meseci osudilo skoro celo čovečanstvo, Rusija traži izlaz iz kaše koju je sama zamesila. Ideja je, očigledno, da se spusti lopta, da se ponovo govori jezikom o partnerstvu, saradnji, da se zakrpe veze pokidane u poslednjih osam meseci.
Putin je ovih dana govorio da Rusija ne smatra sebe neprijateljem Zapada. Lavrov kaže da su spremni za pregovore ako Zapad uzme u obzir interese Rusije. Dmitrij Peskov već aranžira sastanak Putina i Džoa Bajdena u Indoneziji, pa nudi da se razgovara o „ruskim bezbednosnim garancijama“ i povratku na stanje iz decembra i januara.
Da ova bizarna propagandna igrarija ne bi uzela previše maha, i previše dugo ostala u opticaju, potrudiće se u Vašingtonu da se njihov predsednik ne sretne, pa čak i ne fotografiše zajedno sa Putinom, dok budu boravili na Baliju. Prema briselskom Politico, američki zvaničnici odbacuju mogućnost bilo kakvog susreta predsednika Bajdena sa Putinom.
Moskovska kvazi-mirotvoračka šarada ima za cilj da sedne svog predsednika za isti sto sa liderom „kolektivnog zapada“ Bajdenom, i da na taj način dokaže svoju mnogo puta ponovljenu tvrdnju da Rusija u Ukrajini ne ratuje protiv Ukrajine, nego protiv Zapada. Putinov susret sa Bajdenom bila bi pobeda moskovskog narativa da je u Ukrajini u pitanju sukob civiizacija, a ne najobičnija oružana okupacija suverene države, praćena ratnim zločinima nezapamćenim od Drugog svetskog rata. I zato je ovakav sastanak nemoguć, na veliko žaljenje Moskve.
Rusija sa Putinovim vođstvom ne može biti partner, čak ni sagovornik bilo koje značajne svetske adrese. Njen kapacitet da pravi savezništva dotakao je dno još prvog dana njenog upada na tlo Ukrajine. Niko, osim pet-šest razorenih država, članica UN, ne stoji uz Rusiju svih proteklih meseci, niko osim njih ne priznaje njenu aneksiju četiri ukrajinske oblasti na istoku i jugu, ogromna većina ne želi Rusiju u Savetu UN za ljudska prava i uporno traži od nje da smesta prekine osvajanje i povuče se iz Ukrajine. Ne žele je ni u Savetu Evrope, u kojem su sve evropske države, osim Belorusije kao jedinog ruskog satelita na evropskom tlu.
Deluje da je više ne žele ni u centralnoj Aziji, među nekadašnjim sovjetskim republikama, u tom najužem „ruskom dvorištu“. Nedavni sastanak predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela sa liderima centralnoazijskih država u Kazahstanu pokazao je koliko je veliki otklon nekadašnje „mlađe sovjetske braće“ prema svom velikom susedu, i ujedno koji je pravac njihovog interesovanja za budućnost – a to je Evropa.
I dok u Moskvi samouvereno tvrde da im zapadne sankcije ne mogu ništa, jer mogu u trenu da se preorijentišu na ogromno kinesko tržište, i sa te strane nema podrške koju su očekivali. Aleksandar Gabujev iz Karnegijeve fondacije za međunarodni mir je tu kremaljsku iluziju o Kini opisao rečima da Rusija neumitno klizi u ulogu „mlađeg partnera“ i „sluškinje“ azijskom gigantu, kojeg je nekad u sovjetsko doba podrugljivo smatrala „siromašnim rođakom“.
Niko razuman ne pomišlja da “padne” na kremaljska lukavstva iz ranog Hladnog rata. Njihovo ubeđenje da su i dalje globalna sila, čijim se znacima naklonosti mora izaći u susret, izgleda kao banalna karikatura. Jedini sagovornik na temu mira je vlada u Kijevu. I to samo onda kada povuku svoje okupacione trupe iz Ukrajine, priznaju grešku, i obavežu se na plaćanje ratne reparacije. Putinu i njegovoj garnituri to, očigledno, još uvek ne dopire do svesti, a ona je pomućena opojnim sokovima mita o sopstvenoj veličini. Kao i na ulici, gde se prolaznici sklanjaju u stranu od pijanca dok galami i povraća, i od Rusije se klone svi koji vode računa o sebi i svojoj higijeni.
Ubedila je sebe i svoj narod da ide u rat ne protiv Ukrajine, već protiv Zapada, da je došlo vreme da uništi njegovu dekadenciju i njegov globalni imperijalizam. Uložila je u taj pohod sve što ima – od armije, diplomatije, propagande pa do crkve. Naravno i desetine hiljada mladih života, samo da bi dokazala svoju umišljenu superiornost, čineći zločine koji ne smeju ostati nekažnjeni. Ovakav mračni poduhvat ne može da se predstavlja kao partner, i u to niko ne bi smeo da poveruje. Reč je o običnom siledžiji, čijem nasilju se stalo na kraj, iako on to još ne shvata.