Ukrajina nije mogla da odlučuje kada će da bude napadnuta od Rusije. Ali, njena vojska i njeno državno rukovodstvo mogu da odlučuju o tome kako će se završiti ta ruska invazija.
Oslobođenje Hersona i dolazak predsednika Zelenskog u oslobođeni grad bili su prikaz ove logike rata, osvajanja i sklapanja mira. Osvajač ima u svojim rukama samo jednu prednost – on odlučuje kada će osvajanje da počne, i ako tu prednost ne iskoristi, sva njegova pozivanja na mir će biti samo molba za častan poraz.
Putin već dugo govori o miru sa Ukrajinom. Još od jula je pokrenuo “mirovnjačku” retoriku, iako uz ogromnu aroganciju prema Ukrajini. “Nismo još ni počeli ozbiljno u Ukrajini” (“We haven’t started anything yet in earnest”), dodajući da oni koji odbacuju mirovne pregovore moraju da znaju da što se dalje ide, biće za njih teže da pregovaraju.
Nastavio je o miru 30. septembra, na predstavi u Kremlju, primajući u sastav Rusije četiri otcepljene ukrajinske oblasti. Ali opet ponižavajući Ukrajinu i njen otpor – Pozivamo režim u Kijevu da odmah obustavi vatru i neprijateljstva i da se vrati za pregovarački sto!?
Sa ukrajinske strane, za to vreme, nije bilo mnogo priče o mirovnim razgovorima. Čak ni pod pritiskom važnih zapadnih saveznika, poput Francuske, na primer. Jesu li to zaista bili prijateljski pozivi sa Zapada, zbog brige za opstanak Ukrajine i njenog naroda, ili račundžijski manevar pod unutrašnjim pritiskom zbog rasta inflacije i poskupljenja gasa? Pa makar bili u rezonanci sa sve učestalijim ruskim pozivima za pregovarački sto.
Od Ukrajine i njenog lidera, prvi glas o mirovnim razgovorima došao je onda kada je za to postojao razlog. Oslobađanje Hersona bio je taj trenutak, kao vidljiva i opipljiva činjenica pod kojim uslovima se može ići ka miru. Oslobađanjem jedne po jedne okupirane zone u Ukrajini, do potpunog odlaska ruskih okupacionih snaga sa teritorije Ukrajine. Baš onako kako su UN ogromnom većinom zatražile dalekog 2. marta.
Herson je vratio na scenu ne samo logiku rata i sklapanja mira, već i zdrav razum. O tome kada će nastupiti mir ne može da odlučuje onaj koji je rat započeo, a naročito onaj koji u tom ratu gubi. Putin može već danas da odluči da u Ukrajini nastupi mir, dovoljno je da potpiše odluku o povlačenju svoje vojske iz Ukrajine i tu nikakvi razgovori nisu potrebni. Ali na njegovim leđima je teret ogromne samoobmane pod kojom je ceo svoj narod i svoju armiju poveo u avanturu iz koje, danas, grčevito traži izlaz, sa kojim će moći da opstane na vlasti, i što je još važnije, da sačuva legat svoje vladavine, a on je lako merljiv u milijardama američkih dolara.
Zelenski, s druge strane, nije mogao da govori o miru i pregovorima, sve dok nije došao u oslobođeni Herson i svojim zemljacima poručio da su “spremni za mir u celoj zemlji” i da je Herson početak kraja rata. Kada Putin govori o miru, on ga vidi kao omotnicu u koju želi da upakuje svoj poraz, da bi ga ukrašenog mašnicom predstavio svojim podanicima kao pobedu. Kada Zelenski govori o miru, on misli na oslobođenu zemlju, koja je isterala osvajača i za to platila najveću cenu.
Putinovi pozivi na mir su vapaji gubitnika da ostane u sedlu, i zato mu se žuri da pregovori počnu, bilo gde. Mirovna retorika Zelenskog je posledica ratne pobede. Ta retorika je dozirana, ne završava se na hersonskoj epizodi i biće pojačana sa svakim novim oslobađanjem i ruskim povlačenjem.
Scene iz oslobođenog Hersona mu daju za pravo da se sprema za nove mirovne ponude, ali one će da sačekaju dok se ne dogode vojničke pobede na terenu.
Pre nepuna dva meseca Putin je trijumfalno primio Hersonsku oblast u sastav Ruske Federacije i govorio je da je to “zauvek”. To njegovo – “zauvek” trajalo je 40 dana. Govorio je o “demokratskom izboru” građana Hersona da žive u Rusiji, u Kremlju se slavilo skoro 90% podrške prisajedinjenju Rusiji. Gde se sakrilo tih 90% građana Hersona i ko su hiljade ljudi koji su suzama radosti i cvećem dočekali ukrajinsku vojsku u centru oslobođenog grada?
Putin bi trebalo da zna da će se scene iz Hersona pre ili kasnije ponoviti i u Donjecku, Lugansku i u Zaporožju, na svim onim mestima koje je običnim dekretom i nasilnim referendumom prisvojio i proglasio ih “ruskim građanima”, kako je rekao 30. septembra. Što češće bude pozivao na mir i na pregovore, značiće da je sve više svestan da je njegova ubilačka avantura na nizbrdici.
Moguće je da će ostati imun na te napade stvarnosti, ali vratiće mu se kao bumerang ono čime je u julu pretio vlastima u Kijevu – što duže odbacuje mir, biće mu teže i skuplje da pregovara.
Niko ozbiljan i pošten ne može da uzme Putinove pozive na mirovne pregovore kao važnu političku činjenicu, Zelenski, na primer, to ne radi. Sve dok je ruska vojska na teritoriji Ukrajine, Putinovi mirovni pozivi su prevara, baš kao što su bili referendumi u četiri okupirane oblasti, a naročito kremaljska šarada sa njihovim prijemom u “Ruski svet”.
Njegove mirovnjačke inicijative su apeli da se davljeniku baci pojas za spasavanje. Popuštanje u tom smislu značilo bi otvaranje prostora siledžiji da se izvuče iz zločina koji je počinio. Ukrajina to jasno vidi, i to je pokazala podizanjem svoje nacionalne zastave u centru oslobođenog Hersona. To mora jasno da vidi i Zapad, naročito lideri u Evropi koji bi svoje unutrašnje probleme da reše ustupcima agresivnom okupatoru jedne suverene evropske države.
O budućnosti evropskog mira odlučuje se danas, na primeru Hersona, a sutra u Donbasu, Zaporožju, i naravno na Krimu. O kraju rata se može razgovarati onda kada to odluče Ukrajinci, a ne Putin. On je već iskoristio svoju priliku kada je odlučivao o njegovom početku.