Ambasador Rusije u Bosni i Hercegovini Igor Kalabuhov u maju je držao lekciju građanima zemlje u kojoj je gost i savetovao im da im ne treba članstvo u Evropskoj uniji, zato što im ona ne nudi ništa dobro, već samo neoimperijalnu politiku. Bilo je to grubo gaženje po suverenosti Bosne i Hercegovine i po neotuđivom pravu njenih građana da sami odlučuju o sebi, svojoj državi i načinu na koji će da žive. Ali, Rusija je tada već dva meseca bila u invaziji na Ukrajinu, još tada nije sve išlo kako je zamislila, pa je njena diplomatija morala da obuje vojničke čizme i da gazi po međunarodnim pravilima.
Tada smo procenili da je pitanje dana kada će na isti način početi da se obraća građanima Srbije i njenoj vlasti, ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan Harčenko, iskusni poznavalac Balkana i Srbije. I zaista, prošlo je tek nekoliko meseci do “autovanja” ruskog ambasadora u Srbiji, da je i on, poput svog kolege u Sarajevu, skinuo diplomatske rukavice i bez ograde se direktno umešao u donošenje odluka na koje pravo imaju samo građani Srbije i njihova vlada.
Povod je bila inicijativa jedne opozicione grupacije da se pred parlamentarnim Odborom za spoljne poslove raspravlja o predlogu za uvođenje sankcija Rusiji. To je bio “okidač” za ambasadora Bocan-Harčenka. Bez obzira što inicijativa ne dolazi od vlade, već od manjinske, opozicione grupe i nema skoro nikakve izglede da bude usvojena u parlamentu, ruski ambasador je bio žestok, zato što je ovde reč o prvoj zvaničnoj inicijativi u jednoj državnoj instituciji da se uopšte govori o srpskim sankcijama Rusiji. Do sada je ova diskusija vođena jedino u medijima, među partijama i njihovim liderima, ali nikad zvanično, u nekoj državnoj instituciji, pa makar i na predlog nejake opozicije.
Bocan-Harčenko je optužio podnosioca, poslanika Borka Stefanovića, da “ne vodi računa o mišljenju većine građana Srbije”, aludirajući na nekoliko istraživanja javnog mnenja koja su pokazala visok procenat protivnika sankcija. Malo mu se rugao zbog predloga da se sankcije uvode postepeno (“Žena ne može biti malo trudna”), ali najviše je pretio. Ne poslaniku koji je podneo inicijativu, već direktno Srbiji, njenoj vladi i njenim građanima.
Pretio je time da se sankcije vraćaju kao bumerang svakome ko ih uvede, da će se problemi sa Rusijom sigurno pojaviti i to u vitalnim ekonomskim sektorima, da će biti “žalosnih društveno-ekonomskih posledica” po Srbiju.
Ruski ambasador se, bez sumnje, grubo umešao u suverene poslove građana i parlamenta Srbije i to nije potrebno posebno dokazivati.
Reakcija ruskog ambasadora je važna zato što se kroz nju veoma dobro skenira istinski odnos Rusije prema Srbiji i njene prave namere prema zemlji, koju smatra svojim saveznikom, između ostalog i zbog toga što joj još uvek nije uvela sankcije.
Žestina reakcije ambasadora Bocan-Harčenka rezultat je velike nervoze koja postoji u Kremlju i na sam pomen da bi Srbija mogla da se pridruži sankcijama EU protiv Rusije. Ta mogućnost je realna, o njoj govore i najviši državni zvaničnici Srbije, ukoliko Srbija bude trpela štetu kod svog glavnog političkog i ekonomskog partnera – Evropske unije i njenih članica. Sada je ona sa verbalne i medijske ravni preseljena u zvaničnu parlamentarnu proceduru, pa makar i kao bezopasna opoziciona inicijativa.
Drugo, grubom izjavom svog ambasadora, Rusija demonstrira da je spremna da se još više nego do sada, i to potpuno otvoreno umeša u unutrašnja zbivanja u Srbiji. Pretnje ambasadora Bocan-Harčenka nisu upućene opozicionom poslaniku, kako je adresirano, nego direktno srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću i Vladi koju vodi njegova koalicija. Ovo je bila, do sada, najotvorenija, javna pretnja Srbiji da će joj Rusija naneti štetu, ako joj bude uvela sankcije.
I treće, upravo zbog podizanja ovih pretnji na nivo javnog, Rusija najavljuje da će mnogo više nego do sada koristiti sve mehanizme pritiska na Srbiju, i kao odmazdu, i kao metod da se politički odnosi unutar Srbije promene u korist Moskve. To znači podsticanje političke nestabilnosti, neskriven i destruktivan obaveštajni rad, pojačavanje dezinformativnih operacija, podsticanje svih konfliktnih tačaka, koje inače opterećuju srpsko društvo.
Ovo poslednje naročito se odnosi na rovitu situaciju u vezi sa Kosovom, gde Rusija tradicionalno pokazuje svoj interes da se očuva status quo zamrznutog konflikta, da se uspori i zaustavi pregovarački proces koji vode EU i SAD, pa i da se podstakne direktan konflikt između Srba i Albanaca. Od početka septembra, Rusija je najmanje dva puta sprovela snažne hibridne operacije prema Srbiji, u trenutku krize na severu Kosova, sa ciljem da se isprovocira nasilje, oružani konflikt lokalnog stanovništva i kosovske policije, a u krajnjoj liniji i sukob Vojske Srbije sa misijom NATO na Kosovu.
Izjava ruskog ambasadora otvorila je sasvim novu stranicu u odnosu Moskve prema Beogradu. Taj odnos odavno nije “bratski”, prijateljski i najbliži moguć, kako se po pravilu piše u zvaničnim saopštenjima, ali su dosadašnje skrivene i dvosmislene poruke upozorenja i neslaganja, prerasle u javne optužbe i pretnje, uz najgrublje moguće mešanje u suverene poslove države Srbije. Ovaj “duh” se neće vratiti u bocu, on će ostati da lebdi nad Srbijom sve dok se bude lomila odluka o uvođenju sankcija. Moskva je ovim pokazala svoje iskrene namere prema Srbiji i njenoj vladi, ukoliko se budu vodili interesima svoje zemlje, a ne interesima Rusije. A te namere nisu ni bratske, ni prijateljske.