Iranski ministar spoljnih poslova Hosein Amir Abdolahian boravio je u poseti Srbiji 4. i 5. decembra, nastavljajući tako niz učestalih susreta srpskog državnog vrha sa liderima režima u Teheranu. Kao i svi prethodni susreti u ovoj godini, ni ova poseta iranskog ministra nije imala nikakav vidljiv sadržaj. Nije potpisan nijedan sporazum, nije bilo govora o zajedničkim poslovima, ni o konkretnim bilateralnim aktivnostima. Razume se, nije bilo ni reči o masovnim protestima u Iranu i represije koje država sprovodi nad sopstvenim narodom, niti o nuklearnom program Irana, ni o sankcijama kojima je izložen.
Zato se postavlja pitanje zašto je Srbija, uopšte, zvala šefa iranske diplomatije u posetu? Nije bilo nikakvih razloga za to, čak ni protokolarnih. U Beogradu je početkom oktobra boravio zamenik ministra spoljnih poslova Irana Ali Bagheri, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić razgovarao je sa predsednikom Irana Ebrahimom Raisijem u Njujorku 22. septembra, na marginama zasedanja Generalne skupštine UN.
Šta je razlog da samo dva meseca posle razgovora dva šefa države, usledi poseta šefa iranske diplomatije Beogradu, a nije reč ni o državama-susedima, ni o partnerima koji imaju potrebu da često komuniciraju na najvišem nivou?
Srbija nije imala apsolutno nijedan razlog da ugosti ministra Abdolahiana, naročito ne danas, kada je ceo demokratski svet ogorčen zbog ogoljene represije režima u Teheranu protiv sopstvenog stanovništva. Iz izjava srpskih zvaničnika, predsednika, premijerke i šefa diplomatije, koji su svi primili iranskog ministra, došle su istovetne poruke – Srbija je zahvalna Iranu što nije priznao nezavisnost Kosova.
Ta zahvalnost se ponavlja već 14 godina, otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost. Srbija tu zahvalnost iskazuje u međunarodnim institucijama, gde uporno glasa protiv, ili je uzdržana, kada su u pitanju rezolucije koje osuđuju brutalna kršenja ljudskih prava u Iranu ili rad na nuklearnom programu.
Zauzvrat ne dobija ništa, osim štete. Zbog takve pozicije, Srbija je tradicionalno na veoma lošem glasu kod svojih glavnih partnera u Evropskoj uniji, jer glasanje u korist Irana se shvata kao grubo odbijanje da se prihvati zajednička evropska spoljna i bezbednosna politika, koju i Srbija treba da sprovodi, kao država kandidat za članstvo u EU.
Srbija nema ni ekonomski motiv da organizuje ovako česte susrete sa iranskim državnim vrhom. Godišnja trgovinska razmena iznosi jedva 50 miliona dolara, a to je trgovina koju Srbija obavi sa susednom Bosnom i Hercegovinom za sedam dana. Da ne upoređujemo sa velikim ekonomijama EU, koje su najveći partner Srbije, i sa kojima ona ostvaruje dve trećine svoje ukupne razmene.
S druge strane, Iran i te kako ima motiv da koristi ovako blagonaklonu poziciju Beograda. U okviru sadašnje posete Srbiji, ministar Abdolahian sazvao je u Beogradu sastanak sa svim ambasadorima Irana u Evropi. Beograd je tu poslužio samo kao baza da iranske diplomate obave sa svojim šefom interni sastanak, što je Teheranu svakako važno, imajući u vidu sankcije i ograničenja za putovanja iranskih zvaničnika.
Ova poseta iranskog ministra potvrđuje neshvatljiv manir srpske diplomatije da organizuje susrete od kojih nema nikakvu korist, štaviše ima samo štetu, dok korist odlazi isključivo drugoj strani.
Tako je tokom septembarskog zasedanja Generalne skupštine UN, tadašnji šef srpske diplomatije Nikola Selaković potpisao u Njujorku sporazum sa Sergejom Lavrovom o diplomatskim konsultacijama dve zemlje za naredne dve godine.
Reč je o tehničkom dokumentu, koji mogu da razmene i dva ambasadora, daleko od TV-kamera, ali ovog puta Rusiji je bila potrebna propagandna slika za sopstvenu javnost, kako bi pokazala da njen ministar nije izolovan u sedištu UN, da ima sastanke i da, čak, potpisuje nekakve međudržavne sporazume. Srbija ni tada nije izvukla nikakvu korist, naprotiv, pretrpela je samo političku štetu kod svojih partnera u Evropi i Americi.
Kada se uzme u obzir i to da je Srbija jedina preostala evropska država koja nije uvela sankcije Rusiji, da joj izlazi u susret kada je njenoj diplomatiji to potrebno, onda i poseta šefa iranske diplomatije Beogradu ukazuje da se ovde teško može govoriti o nizu slučajnosti ili diplomatskom nesnalaženju.
Ako za kontakte sa Kremljom, usred njegovog osvajačkog rata protiv suverene Ukrajine, Srbija možda i može da ponudi neko opravdanje, kao tradicionalni politički, ekonomski i kulturni partner, onda za sličnu prisnost sa Teheranom ne može da nađe nijedan uverljiv razlog.
Vezujući svoju celokupnu spoljnu politiku za sudbinu Kosova, čiju nezavisnost ne priznaje, Srbija se opasno približava bloku autokratskih i agresivnih režima, poput onih u Moskvi i Teheranu, čime, sa druge strane, okreće leđa zapadnim partnerima. A upravo su ti zapadni partneri – EU i Sjedinjene Države, ključni sagovornici Srbije za sporazum oko Kosova. U novom međunarodnom kontekstu, koji određuje ruska agresija na Ukrajinu, pri čemu se Iran pojavljuje kao saučesnik u toj agresiji kroz snabdevanje Moskve oružjem, Srbija ne može da očekuje bilo kakav rezultat oko svog najvažnijeg pitanja tako što se priklanja otpadničkim režimima u Moskvi i Teheranu.
Ukoliko su u pitanju greške u planiranju diplomatskih susreta, one su već toliko česte da se postavlja pitanje integriteta srpskog državnog vrha da donosi korisne odluke za svoju zemlju i da odbije komunikaciju sa državama od kojih trpi samo štetu. Ali ako je reč o promišljenoj spoljnopolitičkoj strategiji, onda je stvar mnogo ozbiljnija i znači okretanje leđa proklamovanom putu ka EU i svrstavanje u blok izolovanih i nasilnih autokratija, koji predvode Rusija i Iran.
Istog dana kada je EU pokrenula novi krug sankcija prema Rusiji i zaustavila uvoz njene nafte na teritoriju Evrope, u Beogradu je boravio šef iranske diplomatije, jedan od najbližih saveznika Moskve. I u toj simbolici će se posmatrati odnos Srbije prema novoj političkoj, ekonomskoj i bezbednosnoj arhitekturi Evrope i sveta koja se stvara usled ruske agresije na Ukrajinu. Gostorpimstvo iranskom ministru, baš u ovom trenutku, bilo je više od gesta, to je bio otvorena poruka Srbije koga vidi kao saveznika i partnera. I tako će ostati sve dok vlada u Beogradu ne dokaže suprotno.