Novinar Njujork tajmsa bio je zapanjen kada je 1996. u beogradskom bioskopu odjeknuo gromoglasan aplauz na scenu u filmu “Dan nezavisnosti” (Independence Day) u kojoj ubitačni zrak iz letećeg tanjira rastura u paramparčad zgradu Kongresa, a potom i Belu kuću. Autor reportaže iz Beograda „uhvatio“ je tada veoma važan detalj koji je oslikavao političko raspoloženje u Srbiji u prvoj godini nakon balkanskih ratova, u kojima Srbija zvanično nikada nije učestvovala. Sigurno je očekivao uzdahe straha i saosećanja sa razaranjem Vašingtona pod najezdom vanzemaljaca, ali „Kozara“ je tada odjekivala oduševljenjem što je bar neko pokazao tim Amerikancima. Makar to bili i „mali zeleni“ na filmskom platnu.
Ni posle 25 godina ne bi poslao drugačiji tekst iz Beograda, da je na primer bioskop „Kozara“ i dalje živ i da se u njemu, na primer, prikazuje filmski žurnal talibanskih „Filmskih novosti“ o ulasku u Kabul. Po tome kako je deo politički zainteresovane javnosti u Srbiji reagovao na događaje u Avganistanu, ne bi bilo nikakvo iznenađenje da gradskim bioskopima odjekuju aplauzi na scene talibanskog trijumfa. Ako ljudi mogu da navijaju čak i protiv sopstvene vrste u ratu protiv vanzemaljaca, zašto ne bi bili protiv Amerikanaca kada ratuju protiv svojih po biologiji, makar to bili islamski ekstremisti.
Poslednjih godina opada broj ljudi u Srbiji koji Ameriku smatraju neprijateljem svoje zemlje, ali njih je i dalje oko 40% (Institut za evropske poslove), pre dve godine to neprijateljstvo osećao je čak svaki drugi srpski građanin. Dakle, skoro polovina stanovništva i dalje nema nikakvu dilemu da je Amerika neprijatelj Srbije, a ako tome dodamo i sve ravnodušne ili one koji Amerikance ne vide kao neprijatelje, ali ni kao srpske prijatelje – eto skoro pune bioskopske sale zadovoljnih što je posle 20 godina „uterivanja demokratije“ crkla američka krava u tamo nekom Avganistanu.
Zluradost zbog američkog povlačenja iz Avganistana valja se među srpskim korisnicima društvenih medija, a ima je i u životu „visoke“ politike i main-stream medija. Ona analitički ne ide dalje od zadovoljstva zbog gubitka u komšijskom stočnom fondu, „opevanog“ i u popularnoj poštapalici. O drugoj strani (Talibanima) kao američkom antipodu u avganistanskoj katastrofi gotovo da se i ne govori. Nije bitno – pre četvrt veka vanzemaljci, danas islamski ekstremisti, važno je da Amerikanci gube.
Ovdašnja nedoslednost u političkom razmišljanju ima kliničke razmere, a slučaj Avganistana, iako nema baš nikakve veze sa Srbijom, ozbiljan je signal za alarm zbog ogromnog nerazumevanja sveta kojim je Srbija okružena. Takvo neshvatanje važnih istorijskih događaja u nekoliko poslednjih decenija bilo je tragično za zemlju.
Najpre, bilo kakvo zadovoljstvo, a kamoli seirenje nad američkim i savezničkim povlačenjem iz Avganistana, a toga je na pretek u srpskom javnom prostoru ovih dana, istovremeno je prihvatanje alternative američkom prisustvu u Avganistanu, a alternativa je civilizacijski zastrašujuća. Verski fanatici, naoružani do zuba, sledbenici izopačene, militantne i korumpirane (per)verzije islama, spremni da vrate srednjovekovni društveni režim u 21. vek. Da li je u isto vreme moguć jak anti-američki sentiment (legitimno) sa prodorom najzaostalije i najrepresivnije ideologije koju je video savremeni svet?
Drugo, kako je moguće decenijama optuživati Ameriku da je svetski policajac, agresivna imperija koja obara režime širom sveta i nameće svoj model i istovremeno je blatiti kao samoživu jer je napustila Avganistan, prepuštajući narod na milost Talibanima? Drugim rečima – da li Amerika jeste ili nije svetski policajac, odnosno da li je to dobro ili loše?
Dalje, ako je veliki broj ljudi u Srbiji verovao da će era Donalda Trampa doneti zaokret u svetskoj politici, pa ga je čak prigrlio kao prijatelja Srbije, „našeg čoveka“, kako im je promaklo da je baš on potpisao da će se SAD povući iz Avganistana? Potpisao je to ne sa pro-američkom vladom u Kabulu, nego sa Talibanima još u februaru prošle godine, ostavljajući svom nasledniku Bajdenu da to učini do 31. maja ove godine. Dil sa islamistima koji je Tramp nazvao „istorijskim“, njegova Republikanska partija je ovih dana skinula sa svog sajta. Od sramote.
Kako je moguće da se čak i u avganistanskom slučaju ponavlja zlurada mantra o neuspešnom američkom nametanju njenog modela demokratije narodima koji žele da očuvaju svoje specifičnosti? A i o tome mnogo govore srpski „analitičari“. U redu, ovaj američki napor nije uspeo u Avganistanu, a šta je ostalo kao alternativa? Kamenovanje žena koje rade ili se kreću bez pratnje muškaraca, ili odbijaju da predaju svoje maloletne ćerke oslobodiocima kao seksualni plen?
Šta ćemo tek sa konfuzijom oko stvari koje bi mogle da imaju veze sa Srbijom? Oko izbeglica, na primer. Može li se u isto vreme biti srećan zbog američkog poraza i ljut što će on dovesti na hiljade avganistanskih izbeglica na južne i istočne granice Srbije? Da, iste te izbeglice o kojima ista politička misao u Srbiji govori kao o bezbednosnom problemu, o riziku za decu i imovinu, o pretnji našem načinu života. Odlučite se – ili likujete nad američkom vojskom koja „beži“ i prihvatate izbegle Avganistance kao rod rođeni, ili ste besni na iste te Amerikance što su svojim odlaskom doveli reku migranata pred Srbiju? Ne može polovično. Iz jedne istorijske situacije ne mogu se birati samo one posledice koje nam odgovaraju, one moraju da se prihvate cele, sa svim dobrim i lošim stranama.
O čemu tek razmišljaju TV-lica koja ovih dana besomučno ponavljaju izlizanu frazu o Avganistanu kao „grobnici imperija“, jer ga nisu pokorili ni Britanci u 19, Sovjeti u 20, pa sad ni Amerikanci u 21. veku? Jesu li to preporuke da treba da se divimo junaštvu nepokorenog naroda Avganistana, zemlje čija ekonomija počiva na proizvodnji heroina, a 80% njenog budžeta dolazi od strane pomoći? Državi u kojoj je rat permanentno stanje, a mir prividan, društvu u kojem su najbogatiji ljudi korumpirani vojni generali zato što je rat najveći biznis? Da slavimo junaštvo naroda čije stotine hiljada beže iz svoje otadžbine glavom bez obzira već decenijama, a poslednjih dana i držeći se za točkove aviona pri uzletanju? Američko povlačenje iz Avganistana posle 20 godina jedan je od onih istorijskih događaja, koji će na dug rok odrediti odnose u svetu. Jedan od onih čije nam je puno razumevanje životno važno, jer će se njegove posledice vrlo brzo, brže nego što mislimo, dotaći i Srbije. Zabrinjavajuće je ako se i prema njemu budemo odnosili vođeni predrasudama, stereotipima i crno-belom slikom, koja je ovde instalirana tek koju godinu pre pomenute projekcije „Dana nezavisnosti“ u beogradskom bioskopu „Kozara“. I koja je i danas, nažalost, veoma živa i uticajna. Bilo bi sasvim dovoljno, za početak, pružiti šansu i punu pažnju govoru američkog predsednika Bajdena povodom krize u Avganistanu. Propustiti tih 18 minuta, u kojima je sažeta američka politika u Avganistanu u prethodnih 20 godina, njeni motivi i interesi da se tom zemljom uopšte bavi, da na to potroši hiljadu milijardi dolara i žrtvuje hiljade svojih ljudi, a da se posle svega povuče i najavi šta će to značiti ubuduće – bilo bi neoprostiva greška u razumevanju i prošlosti i budućnosti. A da bi se Bajdenov govor potpuno razumeo, moraju se imati u vidu i reči njegovog slavnog prethodnika, Frenklina Ruzvelta iz 1941, kada je svoju naciju motivisao da se odupre totalitarizmu koji je osvajao svet: „Sloboda znači nadmoć ljudskih prava svuda. Naša podrška ide onima koji se bore da steknu ta prava i da ih zadrže. Naša snaga je naše jedinstvo u toj borbi. Toj velikoj ideji ne može biti drugog kraja osim pobede“.