Ukrajinska kriza ubrzava rešavanje problema na Balkanu

Države Balkana ne mogu da utiču na rešavanje krize u Ukrajini. One koje su deo NATO ispunjavaju svoje obaveze koje proističu iz članstva, u skladu sa svojim kapacitetima, koji u odnosu na razmere krize nisu naročito veliki. Ali, njihovo partnerstvo u ovom slučaju prevazilazi njihove vojne i političke gabarite i važno je samo po sebi, jer doprinosi demonstraciji zajedništva Saveza, kao jednom od bitnijih elemenata u odmeravanju snaga sa suparnikom. S druge strane, države koje nisu u NATO, kao što je Srbija, nemaju ni tu mogućnost, ali svejedno, svi zajedno, bili u NATO ili ne, osetiće posledice ukrajinske krize.
Kada je Džon Keri, šef Stejt departmenta u vreme Baraka Obame, 2015. govorio o Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji kao o zemljama “na liniji vatre” u slučaju zaoštravanja odnosa SAD i Rusije oko Ukrajine, možda je mislio baš na ovu situaciju, koja je usledila sedam godina kasnije. Ne kao direktno izložene potencijalnim oružanim sukobima, ali kao područje na koje će se ukrajinski događaji bez sumnje odraziti.
Ne ulazeći u prognoze o samoj krizi i načinima na koji će ona biti razrešena (ili možda zaoštrena), čak ni na to ko će iz nje izaći kao pobednik, a ko gubitnik, zadržaćemo se samo na njenom uticaju na Balkan. O njemu je već sada moguće govoriti sa dosta izvesnosti.
Kao ogromna zemlja, a naročito kao zemlja čije ambicijame prevazilaze njene realne domete, Rusija tokom aktuelne krize u Ukrajini savršeno jasno pokazuje za koje svoje spoljnopolitičke prioritete je spremna da uloži maksimum svoje snage i svojih resursa. To je bez premca Ukrajina. Proteklih godina, dok je za unutrašnje svrhe “pumpala” imidž globalne sile, pokazivala je da je zainteresovana da igra na globalnom terenu. Sirija je bila mesto na kojem je želela da dokaže da jeste zainteresovana za zbivanja na Bliskom istoku, ali njen angažman je tamo završen, očuvanjem njenih vojnih postrojenja na Mediteranu. Bliski istok je, pak, ostao region pod dominantnim uticajem SAD i njenih saveznika.
Pokušala je da se uključi i u događaje u Avganistanu, posle američkog povlačenja, ali nije mogla da parira uticaju Kine, tako da je prihvatila ulogu njenog podizvođača u gradnji post-američkog Avganistana. Bilo je tu još pokušaja za igru na globalnom terenu, u Venecueli, na primer, ili preko vakcine Sputnjik V, ali i ta nastojanja nisu donela Rusiji oreol globalne sile, za kojim čezne Putinova vlada.
Čak ni na lokalnom terenu, u svom najbližem dvorištu, Rusija nije demonstrirala snagu koja bi je ovenčala titulom globalnog aktera. Kratka ratna epizoda između Jermenije i Azerbejdžana bila je grubo suočavanje sa istinom da ni Rusija, ni njena istočna kopija NATO-a – ODKB, nisu u stanju da donesu ono za šta su namenjeni, a to je nedvosmisleni prekogranični uticaj.
Nigde, kao u slučaju Ukrajine, Rusija nije uložila maksimum svojih resursa – vojnih, političkih i ekonomskih, jer joj ti drugi regioni nisu u vrhu prioriteta. Ukrajina, to svakako jeste, a to dovoljno govori i o realnom dometu Rusije kao regionalne sile, što ona jeste, a naročito zamišljene imperije ili globalne sile kakvom bi želela da bude.
Balkan je bez sumnje jedan od regiona u kojima Rusija već dugo želi da demonstrira svoj prekogranični uticaj i u tome s vremena na vreme ima uspeh. Ukrajinska kriza, međutim, promeniće i balkanske prilike, upravo zbog toga što je Rusija sve svoje potencijale usmerila ka cilju broj jedan, a to je Ukrajina. Ova njena fokusiranost otvara prostor Balkanu, a posebno Srbiji, da u budućim proračunima isključi Rusiju kao faktor koji će u meri u kojoj je to do sada radila imati uticaj na regionalna zbivanja. To se pre svega odnosi na pitanja Kosova i Bosne i Hercegovine.
Rusija, jednostavno, nema dovoljno političkih, ekonomskih, ni meko-diplomatskih resursa da može da igra na nekoliko globalnih tačaka u isto vreme. Takođe, njen koalicioni kapacitet, u smislu okupljanja partnerskih država radi zajedničke akcije oko istog cilja, ravan je nuli. Rusija nema partnere na međunarodnoj sceni, a njeno uverenje da će moći da ih dobije dugogodišnjim hibridnim operacijama čak i u okviru EU, pokazaće se na primeru Ukrajine kao uzaludno.
Kao efekat krize oko ukrajine, zainteresovanost Rusije za Balkan pokazaće se kao sporedna i nevažna, kao što je suštinski uvek bila. Brzina kojom će se Rusija “povući” sa Balkana biće direktno srazmerna brzini kojom će kriza u Ukrajini dobijati svoj konačni ishod. U tom premeštanju, Balkan će služiti Rusiji isključivo kao žeton za njene aspiracije oko Ukrajine, u smislu da će biti spremna da Zapadu učini neke koncesije na Balkanu, da bi zauzvrat oko Ukrajine dobila nešto više. To cenjkanje će, naravno, biti blef, jer Rusija više nema čime da zapreti na Balkanu, pošto su svi njeni politički, vojni, diplomatski i ekonomski resursi već prebačeni na ukrajinski “front” i odatle se neće povući. Rusija već sada nije u stanju da sa istim intenzitetom parira Zapadu oko Ukrajine i na Balkanu, a to tek neće biti u mesecima koji dolaze.
Zapad je tokom eskalacije događaja u Ukrajini uspeo da očuva svoje unutrašnje savezništvo, pre svega kroz NATO i G7. Time je parirao dugogodišnjim ruskim naporima da osujeti to jedinstvo, pre svega svojim sajber-operacijama, kako bi “obračun” oko Ukrajine dočekao sa konfuzijom i nejedinstvom u redovima Zapada. To se nije dogodilo i upravo ovaj obračun, koji će verovatno biti i ključan za ishod krize oko Ukrajine, imaće važne reperkusije i na Balkan.
Region već sada ima, a uskoro će tek imati, Rusiju u defanzivi, a sa druge strane imaće osveženo i učvršćeno zajedništvo u redovima Zapada. Ono će se pre svega ispoljiti preko NATO-a, a u manjoj meri preko EU. To će za Balkan značiti potpunu dominaciju SAD na rešavanje regionalnih problema, a to dalje znači njihovo ubrzano rešavanje, uz marginalizovanje uloge EU. Zbog svojih unutrašnjih turbulencija, a velikim delom i zbog negativnog ruskog uticaja kojem je bila izložena, EU nije obavila svoje zadatke na Balkanu. Njenu balkansku politiku proteklih godina oblikovala je Nemačka, čija reputacija u tekućoj ukrajinskoj krizi nimalo nije zavidna, kako zbog ustručavanja da odlučnije podrži Kijev, tako i zbog njenih otpora prema ekonomskom sankcionisanju Moskve, pre svega oko gasovoda Severni tok 2.
Nemačka dominacija na Balkanu često je proteklih godina išla na ruku ruskim interesima u regionu. Pre svega kada je reč o Kosovu, gde je Nemačka dopuštala beskrajno odlaganje, pa i zamrzavanje pregovora Beograda i Prištine, kuražila kosovske lidere da istraju u svojoj opstrukciji ovog procesa, kao što je bio slučaj sa carinama od 100% na robu iz Srbije. Sve ovo odgovaralo je Moskvi, koja istinski želi status quo na Kosovu, kao način da region što duže ostane nestabilan i zaglavljen na putu integracije u EU.
Za razliku od Rusije, SAD imaju resurse da u isto vreme punim kapacitetom rešavaju probleme na više tačaka u svetu. Američki angažman na Balkanu neuporedivo je snažniji nego što je bio proteklih godina i on nagoveštava pragmatično rešavanje svih onih problema koji odlučujuće koče region ka putu zapadnih integracija, a to su pre svega Kosovo i BiH. Njihov glavni saveznik u tome tek formalno će biti EU, kao okvir prema kojem se kreću zajednički balkanski interesi, ali suštinski to će pre biti Velika Britanija nego Brisel. Anglo-američko partnerstvo dobilo je snažnu verifikaciju na ukrajinskom slučaju, i ono će biti okosnica zapadnog prisustva i na drugim post-konfliktnim područjima, a u evropskim okvirima to je pre svega Balkan.
Model njihove saradnje biće uspešan na Balkanu ako se bude vodio u dva pravca istovremeno. Jedan je u vezi sa postizanjem političkih dogovora oko Kosova i BiH, gde će njihovo učešće biti ključno, a drugi pravac se tiče borbe protiv ruskog negativnog propagandnog i politički destruktivnog uticaja, kojeg se Moskva neće odreći, čak ni u period svog “povlačenja” sa Balkana. EU je pokazala da tome ne može da parira, što zbog svoje poslovične neefikasnosti, što zbog dosadašnjeg nemačkog dominantnog uticaja u evropskim balkanskim poslovima. SAD i Britanija nemaju te balaste, iz ukrajinske krize izlaze sa ojačanim zajedništvom i neupitnim liderstvom, tako da imaju razloge da budu predvodnici i na balkanskom “frontu”.
To neće biti jednokratna akcija, to će biti proces koji će tražiti stabilno međunarodno liderstvo, ukoliko se želi njegov uspeh. Glavna tačka dodira Zapada i Rusije i njihovog nadmetanja još dugo će ostati Ukrajina, a strateško rivalstvo SAD i Rusije će potrajati na duži rok, baš kao što je korporacija RAND zaključila još 2017. godine. U tom smislu, Balkan uvek može da bude destabilizovan, ukoliko to bude odgovaralo interesima Rusije na drugoj strani, onoj Ukrajinskoj. Zato je što brže skidanje Balkana sa dnevnog reda, kao jedinog od preostalih neintegrisanih i nestabilnih evropskih područja, istovremeno i odsecanje jednog od izvorišta iz kojih Rusija može da crpi svoj ucenjivački potencijal. Zato je rešavanje ukrajinske krize istovremeno i dobra prilika za rešavanje preostalih pitanja koja drže Balkan u dugogodišnjoj nestabilnosti i još uvek daleko od pune zapadne integracije.