Ljudima koji ne žive na Balkanu i ne poznaju ga dovoljno, neshvatljivo je da velika kriza, pa čak i krvoproliće mogu da se dese zbog sitnice kakva je zamena registarskih tablica za automobile. Polazeći od sebe, verovatno na to gledaju kao na komunalnu odluku, koju je lako sprovesti, čak i bez ijedne vesti u medijima.
Ipak, upravo su problemi oko zamene registarskih tablica doveli do nove eskalacije na Kosovu, do krize koja je ponovo zapretila raspaljivanjem starog, ali još uvek neugašenog žarišta usred Evrope. Ovog puta, konflikt ne bi bio samo balkanski, njegovo izbijanje odrazilo bi se na globalne odnose, i on bi postao deo ukrajinske krize, jedan od činilaca koji bi morao da se rešava u tom širokom kontekstu.
Lideri u Prištini, premijer Kosova Albin Kurti i predsednica Vjosa Osmani nisu to razumeli. Štaviše, ignorisali su više nego glasna upozorenja da stvari na Kosovu ne smeju da eskaliraju, već da dogovaranje sa Beogradom oko normalizacije odnosa mora da se ubrza. Ukrajinska kriza podstakla je zapadne posrednike da na balkanske pregovarače izvrše dodatni pritisak da posle duže od decenije brzo dođu do finalnog sporazuma.
Prepoznajući rizik od eksplozije napetosti, zapadni pregovarači – američki visoki diplomata Gabriel Eskobar i evropski tim oko Miroslava Lajčaka, tražili su od kosovskih vlasti u oktobru da odlože za 10 meseci zamenu registarskih tablica, koju lokalni Srbi inače odbijaju, jer ne priznaju državna obeležja Kosova. Ovo je bio veoma jasan signal Zapada da želi ne tako dug okvir da privede kraju desetogodišnji pregovarački proces Beograda i Prištine i da to vreme prođe bez trzavica koje su do sada često ometale dijalog.
U Prištini su odbacili ovaj predlog, rekli su “ne” onim državama koje su glavni i najuticajniji pokrovitelji kosovske nezavisnosti i njihov najbliži saveznik. Toliko važan da je raniji premijer Ramuš Haradinaj govorio da Kosovo nema sopstvenu spoljnu politiku, već sprovodi spoljnu politiku Sjedinjenih Država. Na stranu što je kod vlade u Prištini prevladala nacionalistička arogancija nad spremnošću da reše istorijski problem, to se ne dešava prvi put. Ali prvi put se događa da Priština povlači poteze koji se direktno kose sa interesima SAD i Evropske unije, i to u situaciji kada su one okrenute podršci Ukrajini da odoli ruskoj invaziji, kao vrhunskom prioritetu u koji ulažu ogromne resurse.
Ovakvim zaokretom, svesno ili samo kratkovidošću, Priština je postala važan “koristan idiot” politike Kremlja, koja čezne i ujedno vredno radi na tome da na Balkanu eksplodira neki novi konflikt. Niko osim Moskve nema tako snažan interes za novu destabilizaciju na Balkanu, jer bi ta kriza bez sumnje odvukla veliku pažnju i ogromne diplomatske, medijske, a možda čak i vojne resurse Zapada sa ukrajinskog na balkanski “front”. Rusija je to veoma očito pokazala pre samo dva meseca, kada je masivnom hibridnom operacijom nameravala da podstakne oružane sukobe između Srba i Albanaca, koristeći kao povod – opet nerešeni problem oko registracija za automobile. U samo nekoliko dana krajem avgusta i početkom septembra, iz Moskve je emitovana ogromna količina dezinformacija da je oružani sukob već počeo, da je Vojska Srbije na putu da izvrši invaziju na kosovski sever, naseljen Srbima, da već ima poginulih, a sve to podupirale su izjave visokih ruskih funkcionera o podršci Srbiji i Srbima, nudili su čak i vojnu pomoć za sukob sa Albancima.
Njihova očekivanja su išla do toga da se Vojska Srbije direktno sukobi ne samo sa kosovskim Albancima, već i sa misijom NATO na Kosovu (Kfor), što bi bilo veliko olakšanje za ruski pohod na Ukrajinu. Ujedno, bila bi to i potvrda ruske propagandne mantre da nije u ratu sa Ukrajinom, već sa NATO-om i “kolektivnim Zapadom”, kako ga u Moskvi nazivaju.
Nažalost, ova više nego jasna demonstracija stvarnih ruskih interesa na Balkanu i oko Kosova, nije bila dovoljno upozorenje za lidere u Prištini, pa su olako odbacili zahtev Zapada da se odloži rešavanje problematičnog pitanja registarskih tablica i ubrza pregovarački proces sa Beogradom. Stejt department je saopštio da su “razočarani” ponašanjem Prištine, što je rečnik koji na Kosovu nikada nisu čuli od Amerike.
Samo je naizgled paradoksalno, za mnoge koji sa bezbedne udaljenosti prate zbivanja na Balkanu, da u aktuelnoj krizi ne važi uobičajena, crno-bela, podela. To što su na nedavnom protestnom mitingu Srba (zbog registarskih tablica) u Kosovskoj Mitrovici bile istaknute i zastave Rusije ne znači da je njihovo postavljanje u ovoj krizi, a naročito zvaničnog Beograda koji im pruža podršku – na strani interesa Rusije. I to što se u Prištini neupitno veruje u partnerstvo sa Amerikom i njeno pokroviteljstvo državnoj nezavisnosti, ne znači da su i odluke tamošnje vlade na liniji interesa američkih i evropskih prijatelja.
U centru ovog prividnog paradoksa je tim iskusnih američkih i evropskih diplomata, čiji je posao da dovedu do kraja srpsko-kosovski “zamrznuti” konflikt. I to što pre, kako ne bi eksplodirao usred ukrajinske krize, čemu bi se, s druge strane, veoma obradovali u Moskvi. Gabrijel Eskobar i Miroslav Lajčak, kao predvodnici ovog tima, našli su se u teško objašnjivoj situaciji, da kao trouble-makera imaju Prištinu i premijera Kurtija, koje ne mogu da ubede u očigledno – da svaki dan održanja statusa quo u odnosima sa Beogradom ide u prilog Rusiji, a da je svaki novi konflikt za Moskvu vredniji od zlata.
Kosovski konflikt uvek je imao potencijal da uvuče u probleme i svoje okruženje, nekada bliže, regionalno, a nekada i mnogo šire. U ovom trenutku radijus njegovog uticaja je možda veći nego ikada. Ako bude rešen pozitivno, dogovorom i kompromisom u kratkom roku, doneće olakšanje Srbima i Albancima, ali i ogromnu korist političkim i bezbednosnim interesima Evrope i Amerike. Ako, kojom nesrećom, krene ka novoj eskalaciji, štetu će trpeti svi, a jedini osmeh pojaviće se – u Moskvi.